НИНИНЕ МУСТРЕ: Консензус
Наишла сам на податак да у свету око 70 одсто људи живи у стању консензуса. Они негују уверења која су им као норме наметнули неки ауторитети и не желе ни на тренутак да их преиспитају.
Они једноставно не могу да доводе у питање било шта што им представља сигурност, а бити део менталитета крда управо оставља утисак безбедности. Дакле, одговорност је на стручњацима, појединцима, властима, познатим личностим и другим прихваћеним „ауторитетима“ или институцијама и већина се у тим околностима осећа сигурно. А тај осећај нам је свима потребан да бисмо могли опуштено и нормално да живимо.
Ја сам последњих година прешла у оних 30 одсто. Не желим више да идем по своје мишљење о било чему код било кога. Желим да користим своју интуицију и своје осећаје да бих све довела у питање и да бих нашла одговоре, а не да бих сачувала сигурност која је и онако лажна. Ништа на овом свету није сигурно. Дошла сам на тај начин до много промена у свом животу: здравље ми је стабилно, осећај задовољства животом се појачао, осећај да вредим и да имам шта да пружим овом свету такође се вишеструко појачао, постала сам још радозналија и, што је, чини ми се најважније, захвалнија на свему што имам и што јесам у овом животу. И осећај сигурности се појачао.
Осећају као да им нападам осећај сигурности и није ни чудо што се љуте када их страх савлада.Не замерам им, свесна сам колико је процес издвајања из консензуса болан и трауматичан. За то је свакако потребна одређена количина искустава, преживљених разних тешких ситуација и вероватно зрелост душе која је најзад спремна да се пробуди и да се развија даље. У том процесу на болан начин сам учила како да верујем себи, изгубила сам неке блиске људе, одрекла сам се много тога што ми је до тада било незамисливо. Али, ваљда када душа једном чује тај позив како га је Карл Јунг назвао „Позив индивидуације“, она креће на свој пут развоја, тежак и диван истовремено.
Осим што више не морам да идем онуда куда сви иду, па и кад јуре у провалију, дивно ми је и то што много тога о себи непрестано учим, а тај осећај напредовања је велика радост. Оно што је тешко је што морам да прихватим да не може свако да се нађе на том путу и што морам да пустим људе да се развијају својим темпом. Свако треба да се фокусира на унутрашњу навигацију у еволуцији сопствене душе, и да из тог простора евентуално инспирише и друге на промену. Зато свесно дишем у нади да инспиришем на бекство из неприродног консензуса.
Нина Мартиновић Армбрустер
