NININE MUSTRE: Konsenzus
Naišla sam na podatak da u svetu oko 70 odsto ljudi živi u stanju konsenzusa. Oni neguju uverenja koja su im kao norme nametnuli neki autoriteti i ne žele ni na trenutak da ih preispitaju.
Oni jednostavno ne mogu da dovode u pitanje bilo šta što im predstavlja sigurnost, a biti deo mentaliteta krda upravo ostavlja utisak bezbednosti. Dakle, odgovornost je na stručnjacima, pojedincima, vlastima, poznatim ličnostim i drugim prihvaćenim „autoritetima“ ili institucijama i većina se u tim okolnostima oseća sigurno. A taj osećaj nam je svima potreban da bismo mogli opušteno i normalno da živimo.
Ja sam poslednjih godina prešla u onih 30 odsto. Ne želim više da idem po svoje mišljenje o bilo čemu kod bilo koga. Želim da koristim svoju intuiciju i svoje osećaje da bih sve dovela u pitanje i da bih našla odgovore, a ne da bih sačuvala sigurnost koja je i onako lažna. Ništa na ovom svetu nije sigurno. Došla sam na taj način do mnogo promena u svom životu: zdravlje mi je stabilno, osećaj zadovoljstva životom se pojačao, osećaj da vredim i da imam šta da pružim ovom svetu takođe se višestruko pojačao, postala sam još radoznalija i, što je, čini mi se najvažnije, zahvalnija na svemu što imam i što jesam u ovom životu. I osećaj sigurnosti se pojačao.
Osećaju kao da im napadam osećaj sigurnosti i nije ni čudo što se ljute kada ih strah savlada.Ne zameram im, svesna sam koliko je proces izdvajanja iz konsenzusa bolan i traumatičan. Za to je svakako potrebna određena količina iskustava, preživljenih raznih teških situacija i verovatno zrelost duše koja je najzad spremna da se probudi i da se razvija dalje. U tom procesu na bolan način sam učila kako da verujem sebi, izgubila sam neke bliske ljude, odrekla sam se mnogo toga što mi je do tada bilo nezamislivo. Ali, valjda kada duša jednom čuje taj poziv kako ga je Karl Jung nazvao „Poziv individuacije“, ona kreće na svoj put razvoja, težak i divan istovremeno.
Osim što više ne moram da idem onuda kuda svi idu, pa i kad jure u provaliju, divno mi je i to što mnogo toga o sebi neprestano učim, a taj osećaj napredovanja je velika radost. Ono što je teško je što moram da prihvatim da ne može svako da se nađe na tom putu i što moram da pustim ljude da se razvijaju svojim tempom. Svako treba da se fokusira na unutrašnju navigaciju u evoluciji sopstvene duše, i da iz tog prostora eventualno inspiriše i druge na promenu. Zato svesno dišem u nadi da inspirišem na bekstvo iz neprirodnog konsenzusa.
Nina Martinović Armbruster