ТВОЈА РЕЧ Јереј Ненад Радојчић (30) за Дневник каже да смо МНОГО ПОЧЕЛИ ДА ВОЛИМО СЕБЕ, А ЧОВЕК СЕ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ ПОРОДИЦУ, ОНА ЈЕ ТЕМЕЉ ОПСТАНКА НАРОДА

Дошавши из Идвора, а у жељи за напредовањем, отац Радојчић је најпре ишао од куће до куће и са сваким сусељанином се лично упознао и остварио контакт. Осим што води парохију и православни храм Преноса моштију Светога Николаја, наш овонедељни саговорник је и вероучитељ у основним школама у Томашевцу и Ботошу.

– Откад сам дошао у Томашевац унапредили смо и повећали број богослужења, те сем редовних служби недељом и празницима, некад имамо и јутарње и вечерње службе – каже отац Радојчић. – Велики број Томашевчана је почео да посећује цркву откад сам дошао и тај број нон-стоп расте, све је више људи.

• Верујем да томе доприноси и чињеница што сте млади и на занимљивији начин радите свој посао, ако тако могу да се изразим... Право сте освежење, нарочито деци.

– Кад сам дошао у Томашевац, ухватио сам линију и кренуо пешке од куће до куће. Сваком човеку сам се јавио, представио се и мислим да су у том моменту многи препознали да нисам неки баук, страшан лик. Нажалост, пређашњи свештеник није живео у селу, долазио је са стране, а ја сам препознао да је људима недостајала комуникација и тај директан однос са свештеником. Дошао сам овде са својом породицом, тад смо имали троје деце, сад имамо четворо и чекамо пето, и са те стране исто, супруга моја је веома активна...

• Па, и ви сте...

– Добро, нисам мислио што се тиче тога. (смех) Више што се тиче живота у селу...

• Све је то живот!

– Јесте. Она је домаћица, она је много тога, пола мог живота, ништа не би било замисливо без ње, много се заузела са још неколико жена у селу и све то допринело је томе да људи препознају да је њихова црква заиста њихова. Нешто што ја стално говорим а то је да је црква кућа свих нас. Свако има свој дом, а ми сви смо једна велика породица и црква је дом свих нас, где се окупљамо и, ето, Богу хвала, то иде.

• Када је реч о деци, како њих мотивисати да се прикључе?

– Највећи проблем са децом је што она данас, ако не иду на веронауку и ако их родитељи не доведу у цркву, немају толико контакта са нашом вером. Оно што родитељи и знају, а што је минимално, слабо преносе на њих. Код нас је неко неписано правило да, кад дете дође у цркву, може да виче, нико не сме ништа да му каже. Мислим, то је мој став. Многи кажу да то не би требало тако да буде, али деца треба да схвате да је то њихов домаћи терен, да су увек добродошли. Без обзира на то да ли траје служба, ја као свештеник морам да истрпим и усмерим своје мисли ка молитви. Дете мора да буде слободно, да схвати да је црква његов терен. Као вероучитељ се трудим да са децом створим пријатељски однос, да препознају да сам ја њихов пријатељ, а не неки брадати чика. Мислим да има доста успеха.

• Да ли сте још као дете  желели да постанете свештеник?

– Не! Нисам. Свашта сам хтео да будем кад порастем.

У неком периоду размишљања шта ћу да упишем, размишљао сам о медицинској школи или војној академији. Мени скоро цела породица ради при полицији. Што се тиче тог одрастања у православној вери, код нас је није било толико. У неком периоду само сам пресекао. Кад сам саопштио родитељима, наравно, имао сам велики отпор од своје породице у почетку, поготово од оца. Увек смо имали конфликте што се тиче вере, али ја сам истрајао у томе...

• Да ли је вредело?

– Вредело је, како није. Веома млад сам постао свештеник, имао сам 20 година и оженио сам се млад.

• Неки би рекли – на време.

– Добро, да, у ствари, на време. И није то сад зато што сам ја свештеник па имам петоро деце. Једноставно, то је љубав између мене и моје супруге и жеља да остваримо једну велику породицу.

• Шта бисте поручили млађим генерацијама које су на некој животној прекретници у животу, а наилазе на отпор као и Ви – зашто да не одустају?

– Знате како, виђења моја и моје резоновање свега у овом свету је доста другачије него код других људи, зато што сам свештеник па не знам колико то други схватају. Једна жена ми је недавно рекла да је верница, али да није фанатик. Па, шта сам ја – фанатик?! Ја то сматрам увредом. Шта значи бити фанатик? То што ја верујем у нешто и то испољавам у целом свом животу, што покушавам веру и поверење у Бога које имам да прожимам у свом животу, то значи да сам ја фанатик? Ако причам из наше православне перспективе, створени смо по лику Божјем и прва заповест коју је човек добио је да се размножава. Сматрам да човек који себе не оствари у виду породице није искрено остварен човек. Знам много добрих људи који су, нажалост, без породица и то је мени веома тужна ствар. Сматрам да је породица заиста темељ опстанка једног народа. Сва јурњава за новцем и достигнућима на крају испадне бесмислена ако живимо само да бисмо нешто остварили, а када дође тренутак наше смрти, то све остане без неког смисла.

• Мислим да данас живимо у зачараном кругу у ком створити породицу много тога подразумева. Међуљудски односи су се страшно искварили. Млади неће да остају или долазе на село. Дакле, данас ни није толико лако основати породицу, а све чешће се оне завршавају разводима. У тим ситуацијама увек размишљам о тој деци... Па, да ли је боље и остати сам, или ипак покушавати и само направити горе? Јер удавати се и рађати само зато што се то очекује од жене, сматрам да нема смисла.

– То је бесмислено, апсолутно. А та прича када дође до развода и та деца, што кажете да о њој размишљате... Знате шта је ту проблем? Све се своди на једну ствар, а то је да смо много почели да волимо сами себе, то је највећи проблем.

• Можда зато што смо разочарани у друге и љубав према другима боли много више него љубав према себи.

– Да, али љубав према себи може да буде веома окрутна према самом себи.

• У свему треба бити умерен.

– Тако је, наравно, треба бити умерен. Али када је човек у браку не може да мисли само на себе, већ и на свог брачног пријатеља. Ми у православној цркви гледамо кроз брачно право, кад се прави родбинска веза, муж и жена више нису засебно, то је сад једно биће, знате. Она употпуњава њега, он употпуњава њу и њих двоје су једно савршено биће. И онда у браку мора да постоји жртва, јер ако је нема, онда је све узалуд.

Текст и фото: Леа Радловачки