„МИНИСТАРКА ОДБРАНЕ“ О ПОВРАТКУ У ДРЕС СРБИЈЕ – Катарина Томашевић није могла да одбије позив: Срце је рекло „да“

Повратак у табор Србије долази уочи кључног бараж двомеча са Словенијом, у борби за пласман на Светско првенство. Иако је најављена као могући тренер голмана, Катарина је поново у екипи и спремна да помогне и на терену. 

– Још увек нисам потпуно свесна да сам овде. Емоције су ми помешане и интензивне. Мислим да ће се слегнути кад обујем патике, припремим се за тренинг и изађем на терен – онда ће ми бити јасно да сам стварно овде да играм – каже Катарина Томашевић. 

Првобитни план је био да се прикључи стручном штабу као тренер голмана. Са искуством рада у кинеској репрезентацији, то је деловало као логичан след. Али онда је стигло питање на које се није могло рећи „не“.

– Питали су ме да ли могу да помогнем и као играч. И шта да кажем… срце је рекло да.

Размишљала је и о крају каријере. Али љубав према Србији, искуство и осећај да и даље може да допринесе, надјачали су ту мисао.

– Док осећам да имам снаге и жеље – ја сам ту. А кад се једном заувек повучем са терена, природно је да останем као тренер голмана. Волим то. Могу да помогнем, и радујем се томе.

Њена улога у тиму данас је вишеслојна. На терену – искусан ослонац. Ван терена – нека врста спортске мајке.

– Приступам већини девојкама мајчински. Неке од њих имају година готово колико и мој син. Видим их као своју децу. Ту сам за све што им треба – на терену, ван њега, свеједно. Важно ми је да знају да могу да ми приђу, без страха.

Та блискост у репрезентацији један је од најважнијих разлога што се Србија радовала медаљи на Светском првенству 2013. године, а „Министарка одбране“ била је „лепак” тог тима и једана од главних за атмосферу. 

Анегдота из тог периода је много, а Каћа се најпре присетила оних који су дошли много раније, пре тих успеха са репрезентацијом. Дане у Радничком, када су као младе рукометашице тек маштале о свему, али је забава и тада била са њом загарантована. Нису се промениле од тада, променио се само легендарни бели Југо...

– Ту смо биле Сања, Андреа, Бојана Давидовић која је била голман а сада ради у Рукометном савезу… ја сам била најстарија. Прва сам добила возачку дозволу. Од прве стипендије, уз помоћ родитеља, купила сам белог Југа. И од тада сам их све возила на тренинг. Нико није био стварно успут, али сви су били ‘успут’. Тај ауто је прешао више него што је ико могао да предвиди. Имали смо безброј анегдота с њим. Тај Југо стварно заслужује да буде експонат у неком музеју.

Али било је и тешких тренутака. Оних који се не заборављају.

– Пред финале, Андреа је примала анестезију у пету. Гледаш своју саиграчицу како вришти од бола. А ти стојиш поред и гледаш. Не размишљаш ни о последицама ни о болу. Само видиш жртву, срце, храброст. То ми је једна од најјачих и најтежих слика из репрезентације.

Говорећи о том такмичењу, делује као да још увек не верује да се све то стварно десило.

– Као да сам била у трансу. Као да се то не дешава нама. Сећам се нечега, али већину сам заборавила. И није само код мене тако. Сви смо били у неком само нашем свету. Без драме. Само – дошли смо да победимо!

А тај пут није био заснован само на тактици и физичкој припреми. У средишту свега било је нешто много дубље.

– Тај осећај заједништва. Знала сам – ако прође Андреу, Ерика ће да помогне. Сања ће да помогне. Сви ће. То другарство, то јединство, то нас је довело до успеха. А то није настало те године – ми смо то градиле од 2012.

Када се споменуло то финале 2013. године, за тренутак је застала. Глас је постао тиши.

– Ја ту утакмицу никада нисам одгледала поново. Нити ћу. То ми баш тешко пада. Изгубити финале пред 23.000 људи… Најежим се сва док причам о томе. Огроман је то успех. Али свеједно…

Као што тај меч са Бразилом никада неће погледати, постоји један који би изнова играла и уживала у исходу.

– То полуфинале са Пољском је мени можда и најдража утакмица. Иако ми и она са Норвежанкама заузима високу позицију, али то ми је било стресно. Против Пољске смо доминирале, а та победа значила је да узимамо медаљу и осећај је био невероватан. Сваки спортиста то треба да доживи!

Управо због тога, да то што су оне оствариле пре 12 година за ову генерацију не буде само сан, Томашевић поново облачи дрес са циљем да помогне се избори пласман на Светско првенство које се ове године игра у Немачкој и Холандији.

– У Словенију путујемо са вером да можемо да одиграмо врхунски меч, а да потом у Бору, пред нашом публиком славимо пласман на Светско првенство. Позивам све љубитеље рукомета да нам се придруже и да у недељу буду наш играч више!