TVOJA REČ Jerej Nenad Radojčić (30) za Dnevnik kaže da smo MNOGO POČELI DA VOLIMO SEBE, A ČOVEK SE OSTVARUJE KROZ PORODICU, ONA JE TEMELJ OPSTANKA NARODA

Došavši iz Idvora, a u želji za napredovanjem, otac Radojčić je najpre išao od kuće do kuće i sa svakim suseljaninom se lično upoznao i ostvario kontakt. Osim što vodi parohiju i pravoslavni hram Prenosa moštiju Svetoga Nikolaja, naš ovonedeljni sagovornik je i veroučitelj u osnovnim školama u Tomaševcu i Botošu.

– Otkad sam došao u Tomaševac unapredili smo i povećali broj bogosluženja, te sem redovnih službi nedeljom i praznicima, nekad imamo i jutarnje i večernje službe – kaže otac Radojčić. – Veliki broj Tomaševčana je počeo da posećuje crkvu otkad sam došao i taj broj non-stop raste, sve je više ljudi.

• Verujem da tome doprinosi i činjenica što ste mladi i na zanimljiviji način radite svoj posao, ako tako mogu da se izrazim... Pravo ste osveženje, naročito deci.

– Kad sam došao u Tomaševac, uhvatio sam liniju i krenuo peške od kuće do kuće. Svakom čoveku sam se javio, predstavio se i mislim da su u tom momentu mnogi prepoznali da nisam neki bauk, strašan lik. Nažalost, pređašnji sveštenik nije živeo u selu, dolazio je sa strane, a ja sam prepoznao da je ljudima nedostajala komunikacija i taj direktan odnos sa sveštenikom. Došao sam ovde sa svojom porodicom, tad smo imali troje dece, sad imamo četvoro i čekamo peto, i sa te strane isto, supruga moja je veoma aktivna...

• Pa, i vi ste...

– Dobro, nisam mislio što se tiče toga. (smeh) Više što se tiče života u selu...

• Sve je to život!

– Jeste. Ona je domaćica, ona je mnogo toga, pola mog života, ništa ne bi bilo zamislivo bez nje, mnogo se zauzela sa još nekoliko žena u selu i sve to doprinelo je tome da ljudi prepoznaju da je njihova crkva zaista njihova. Nešto što ja stalno govorim a to je da je crkva kuća svih nas. Svako ima svoj dom, a mi svi smo jedna velika porodica i crkva je dom svih nas, gde se okupljamo i, eto, Bogu hvala, to ide.

• Kada je reč o deci, kako njih motivisati da se priključe?

– Najveći problem sa decom je što ona danas, ako ne idu na veronauku i ako ih roditelji ne dovedu u crkvu, nemaju toliko kontakta sa našom verom. Ono što roditelji i znaju, a što je minimalno, slabo prenose na njih. Kod nas je neko nepisano pravilo da, kad dete dođe u crkvu, može da viče, niko ne sme ništa da mu kaže. Mislim, to je moj stav. Mnogi kažu da to ne bi trebalo tako da bude, ali deca treba da shvate da je to njihov domaći teren, da su uvek dobrodošli. Bez obzira na to da li traje služba, ja kao sveštenik moram da istrpim i usmerim svoje misli ka molitvi. Dete mora da bude slobodno, da shvati da je crkva njegov teren. Kao veroučitelj se trudim da sa decom stvorim prijateljski odnos, da prepoznaju da sam ja njihov prijatelj, a ne neki bradati čika. Mislim da ima dosta uspeha.

• Da li ste još kao dete  želeli da postanete sveštenik?

– Ne! Nisam. Svašta sam hteo da budem kad porastem.

U nekom periodu razmišljanja šta ću da upišem, razmišljao sam o medicinskoj školi ili vojnoj akademiji. Meni skoro cela porodica radi pri policiji. Što se tiče tog odrastanja u pravoslavnoj veri, kod nas je nije bilo toliko. U nekom periodu samo sam presekao. Kad sam saopštio roditeljima, naravno, imao sam veliki otpor od svoje porodice u početku, pogotovo od oca. Uvek smo imali konflikte što se tiče vere, ali ja sam istrajao u tome...

• Da li je vredelo?

– Vredelo je, kako nije. Veoma mlad sam postao sveštenik, imao sam 20 godina i oženio sam se mlad.

• Neki bi rekli – na vreme.

– Dobro, da, u stvari, na vreme. I nije to sad zato što sam ja sveštenik pa imam petoro dece. Jednostavno, to je ljubav između mene i moje supruge i želja da ostvarimo jednu veliku porodicu.

• Šta biste poručili mlađim generacijama koje su na nekoj životnoj prekretnici u životu, a nailaze na otpor kao i Vi – zašto da ne odustaju?

– Znate kako, viđenja moja i moje rezonovanje svega u ovom svetu je dosta drugačije nego kod drugih ljudi, zato što sam sveštenik pa ne znam koliko to drugi shvataju. Jedna žena mi je nedavno rekla da je vernica, ali da nije fanatik. Pa, šta sam ja – fanatik?! Ja to smatram uvredom. Šta znači biti fanatik? To što ja verujem u nešto i to ispoljavam u celom svom životu, što pokušavam veru i poverenje u Boga koje imam da prožimam u svom životu, to znači da sam ja fanatik? Ako pričam iz naše pravoslavne perspektive, stvoreni smo po liku Božjem i prva zapovest koju je čovek dobio je da se razmnožava. Smatram da čovek koji sebe ne ostvari u vidu porodice nije iskreno ostvaren čovek. Znam mnogo dobrih ljudi koji su, nažalost, bez porodica i to je meni veoma tužna stvar. Smatram da je porodica zaista temelj opstanka jednog naroda. Sva jurnjava za novcem i dostignućima na kraju ispadne besmislena ako živimo samo da bismo nešto ostvarili, a kada dođe trenutak naše smrti, to sve ostane bez nekog smisla.

• Mislim da danas živimo u začaranom krugu u kom stvoriti porodicu mnogo toga podrazumeva. Međuljudski odnosi su se strašno iskvarili. Mladi neće da ostaju ili dolaze na selo. Dakle, danas ni nije toliko lako osnovati porodicu, a sve češće se one završavaju razvodima. U tim situacijama uvek razmišljam o toj deci... Pa, da li je bolje i ostati sam, ili ipak pokušavati i samo napraviti gore? Jer udavati se i rađati samo zato što se to očekuje od žene, smatram da nema smisla.

– To je besmisleno, apsolutno. A ta priča kada dođe do razvoda i ta deca, što kažete da o njoj razmišljate... Znate šta je tu problem? Sve se svodi na jednu stvar, a to je da smo mnogo počeli da volimo sami sebe, to je najveći problem.

• Možda zato što smo razočarani u druge i ljubav prema drugima boli mnogo više nego ljubav prema sebi.

– Da, ali ljubav prema sebi može da bude veoma okrutna prema samom sebi.

• U svemu treba biti umeren.

– Tako je, naravno, treba biti umeren. Ali kada je čovek u braku ne može da misli samo na sebe, već i na svog bračnog prijatelja. Mi u pravoslavnoj crkvi gledamo kroz bračno pravo, kad se pravi rodbinska veza, muž i žena više nisu zasebno, to je sad jedno biće, znate. Ona upotpunjava njega, on upotpunjava nju i njih dvoje su jedno savršeno biće. I onda u braku mora da postoji žrtva, jer ako je nema, onda je sve uzalud.

Tekst i foto: Lea Radlovački