69. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ, ДАН ПЕТИ „Кишни дан...” и „Брод за лутке”

Ова представа је рађена у копродукцији Прешерновог гледалишча Крањ и Местног Гледалишча Птуј.

- “Кишни дан у Гурличу” није комедија, али у понашању главног јунака постоји нешто што бар по његовој немоћи да се одрекне „драјва” који га води у све апсурдније ситуације, подсећа на нека класична или Молијерова комична драмска лица. Ипак, за мене је најзанимљивији конфликт на нивоу форме - указује писац ове драме Милан Памшак Марковић.

Представу одликују и специфична поставка и атмосфере које стварају осећај путовања, наводи редитељ ове представе Себастијан Хорват, и додаје да узбудљивост постављања ове драме скоро у потпуности произилази из формалне и садржинске оптичке перспективе.

- Прва је поигравање концептом жанра “роуд муви” и преносом филмског језика у позориште, где се принцип монтаже не протеже само на просторне већ и на временске аспекте. Друга је повезана с тим да се словеначка драма дешава у Аустрији, прецизније у Целовецу, још прецизније у предграђу које се зове Гурлич, где се за главног јунака, под утицајем опчињености приватном својином, отвара зечја рупа која га доводи у подземље Европе, где среће Аустрију која је сличнија земљама Трећег света, него самој себи - описује редитељ Себастијан Хорват.

“Текст колоквијалним језиком открива безброј нивоа и порука савременом друштву који до гледалаца допиру у инвентивној режији Себастијана Хорвата”, пише Тадеја Кречић у критици ове представе (Радио Словенија).

Повратак Кругова на Позорје: Један је Мате

Прошле године сам писао о томе како су се на Стеријином позорју изгубили кругови. Не у песку, као Архимедови, него у међународном делу програма, у смислу да су изабране представе биле безвезе. Међутим, сада су се вратили са стилом и у пуном сјају. Првенствено захваљујући, слободно могу рећи, списатељској ингениозности Мате Матишића, а затим и изведби глумачког ансамбла “Гавеле” из Загреба. Представе “Моји тужни монструми” има три чина и може да се бинџује. У ствари, моја порука је и да има 33 једва бих чекао следећи.

У првом, писац Мате је у свом стану и жена га упозорава на долазак потенцијалног уходе, за којег се испоставља да је ту да их заштити од властите сестре, која је у психози уверена да заправо њу писац прогони. Запетљана психолошка игра има и комичне обрте, а Живко Аночић као Мате, Антонија Станишић Шперанда као његова супруга Ана, Фабијан Шоваговић као ухода и Јелена Михољевић као психо учиниће да први пут у животу журим да прочитам титл на енглеском, јер не могу да дочекам шта ће да кажу следеће.

У другој причи (такође ретко препричавам радњу драме, али ово овде стварно вреди), Мате сад кад је зарадио на каријери, иде у родно село на гробље, да закупи плац за сахрану, не да остави то деци да му раде. Тамо сусреће своје вршњаке Славу (поново, само потпуно другачија Јелена Михољевић), Љубана (Свен Шестак) и Ивана (Фрањо Дијак), које повезује једна Љиља, девојчица жива сахрањена из освете. Домовински рат добија још једну перспективу, бар што се позоришта тиче. Лично, никад нисам видео глумца да приватно грца док изговара монолог. Уверен сам да се Аночићу то догодило.

Трећа и последња игра идентитета и уметничке визије завршава се епизодом у Београду, где писца прогоне духови још давније прошлости. Рецепционар хотела у којем је одсео (поново сјајни Фрањо Дијак, нешто као Тим Рот у “Четири собе”) “киднапује” му супругу и изазива га на детектор лажи, како би проверио да ли због њега не може да има деце. Појашњење - рецепционар верује да је због аутограма који је дао његовој жени, Мате спавао са њом док су били клинци и платио јој абортус, као што је изјављивао да је радио. Поново бриљантно написани обрти, маестралне глумачке роле и дуг аплауз у сали.

Игор Бурић

Другу представу, такође у такмичарској селекцији, “Брод за лутке” Милене Марковић, у режији Кокана Младеновића, Народно позориште Битољ извешће у 21.30 часова на сцени „Јован Ђорђевић“ СНП-а. 

- “Брод за лутке” Милене Марковић је прича о једној или свим женским судбинама, или свим људским судбинама – како жена доживљава свој живот као низ неостварених бајки. У догађајима свог живота препознаје образац бајки, оних стварних бајки које нас уче да живот није нимало леп, да у животу постоје и вештице и зли чаробњаци и опасна чудовишта и да све то може да нас чека у неким мрачним собама на крају ходника, на крају свега овога. Сви смо у позицији да преиспитамо своје животе и мало нас је задовољно сопственим животом. Те бајке без срећног краја обележавају живот људи на овим просторима, овде где ми живимо, где се све дешавало после распада земље, са урушавањем економског и политичког система и створило нервозне, гладне и понижене људе који живе несрећан живот. То тражење смисла сопственог живота, у низу неостварења, нешто је што ову поезију Милене Марковић чини величанственом, и као књижевно и као сценско дело - истиче редитељ Кокан Младеновић.

Н. Пејчић