69. STERIJINO POZORJE, DAN PETI „Kišni dan...” i „Brod za lutke”
U takmičarskoj selekciji 69. Sterijinog pozorja, večeras u 19 časova na sceni „Pera Dobrinović“ Srpskog narodnog pozorišta, biće izvedena predstava “Kišni dan u Gurliču” Milana Ramšaka Markovića, u režiji Sebastijana Horvata.
Ova predstava je rađena u koprodukciji Prešernovog gledališča Kranj i Mestnog Gledališča Ptuj.
- “Kišni dan u Gurliču” nije komedija, ali u ponašanju glavnog junaka postoji nešto što bar po njegovoj nemoći da se odrekne „drajva” koji ga vodi u sve apsurdnije situacije, podseća na neka klasična ili Molijerova komična dramska lica. Ipak, za mene je najzanimljiviji konflikt na nivou forme - ukazuje pisac ove drame Milan Pamšak Marković.
Predstavu odlikuju i specifična postavka i atmosfere koje stvaraju osećaj putovanja, navodi reditelj ove predstave Sebastijan Horvat, i dodaje da uzbudljivost postavljanja ove drame skoro u potpunosti proizilazi iz formalne i sadržinske optičke perspektive.
- Prva je poigravanje konceptom žanra “roud muvi” i prenosom filmskog jezika u pozorište, gde se princip montaže ne proteže samo na prostorne već i na vremenske aspekte. Druga je povezana s tim da se slovenačka drama dešava u Austriji, preciznije u Celovecu, još preciznije u predgrađu koje se zove Gurlič, gde se za glavnog junaka, pod uticajem opčinjenosti privatnom svojinom, otvara zečja rupa koja ga dovodi u podzemlje Evrope, gde sreće Austriju koja je sličnija zemljama Trećeg sveta, nego samoj sebi - opisuje reditelj Sebastijan Horvat.
“Tekst kolokvijalnim jezikom otkriva bezbroj nivoa i poruka savremenom društvu koji do gledalaca dopiru u inventivnoj režiji Sebastijana Horvata”, piše Tadeja Krečić u kritici ove predstave (Radio Slovenija).
Povratak Krugova na Pozorje: Jedan je Mate
Prošle godine sam pisao o tome kako su se na Sterijinom pozorju izgubili krugovi. Ne u pesku, kao Arhimedovi, nego u međunarodnom delu programa, u smislu da su izabrane predstave bile bezveze. Međutim, sada su se vratili sa stilom i u punom sjaju. Prvenstveno zahvaljujući, slobodno mogu reći, spisateljskoj ingenioznosti Mate Matišića, a zatim i izvedbi glumačkog ansambla “Gavele” iz Zagreba. Predstave “Moji tužni monstrumi” ima tri čina i može da se bindžuje. U stvari, moja poruka je i da ima 33 jedva bih čekao sledeći.
U prvom, pisac Mate je u svom stanu i žena ga upozorava na dolazak potencijalnog uhode, za kojeg se ispostavlja da je tu da ih zaštiti od vlastite sestre, koja je u psihozi uverena da zapravo nju pisac progoni. Zapetljana psihološka igra ima i komične obrte, a Živko Anočić kao Mate, Antonija Stanišić Šperanda kao njegova supruga Ana, Fabijan Šovagović kao uhoda i Jelena Miholjević kao psiho učiniće da prvi put u životu žurim da pročitam titl na engleskom, jer ne mogu da dočekam šta će da kažu sledeće.
U drugoj priči (takođe retko prepričavam radnju drame, ali ovo ovde stvarno vredi), Mate sad kad je zaradio na karijeri, ide u rodno selo na groblje, da zakupi plac za sahranu, ne da ostavi to deci da mu rade. Tamo susreće svoje vršnjake Slavu (ponovo, samo potpuno drugačija Jelena Miholjević), Ljubana (Sven Šestak) i Ivana (Franjo Dijak), koje povezuje jedna Ljilja, devojčica živa sahranjena iz osvete. Domovinski rat dobija još jednu perspektivu, bar što se pozorišta tiče. Lično, nikad nisam video glumca da privatno grca dok izgovara monolog. Uveren sam da se Anočiću to dogodilo.
Treća i poslednja igra identiteta i umetničke vizije završava se epizodom u Beogradu, gde pisca progone duhovi još davnije prošlosti. Recepcionar hotela u kojem je odseo (ponovo sjajni Franjo Dijak, nešto kao Tim Rot u “Četiri sobe”) “kidnapuje” mu suprugu i izaziva ga na detektor laži, kako bi proverio da li zbog njega ne može da ima dece. Pojašnjenje - recepcionar veruje da je zbog autograma koji je dao njegovoj ženi, Mate spavao sa njom dok su bili klinci i platio joj abortus, kao što je izjavljivao da je radio. Ponovo briljantno napisani obrti, maestralne glumačke role i dug aplauz u sali.
Igor Burić
Drugu predstavu, takođe u takmičarskoj selekciji, “Brod za lutke” Milene Marković, u režiji Kokana Mladenovića, Narodno pozorište Bitolj izvešće u 21.30 časova na sceni „Jovan Đorđević“ SNP-a.
- “Brod za lutke” Milene Marković je priča o jednoj ili svim ženskim sudbinama, ili svim ljudskim sudbinama – kako žena doživljava svoj život kao niz neostvarenih bajki. U događajima svog života prepoznaje obrazac bajki, onih stvarnih bajki koje nas uče da život nije nimalo lep, da u životu postoje i veštice i zli čarobnjaci i opasna čudovišta i da sve to može da nas čeka u nekim mračnim sobama na kraju hodnika, na kraju svega ovoga. Svi smo u poziciji da preispitamo svoje živote i malo nas je zadovoljno sopstvenim životom. Te bajke bez srećnog kraja obeležavaju život ljudi na ovim prostorima, ovde gde mi živimo, gde se sve dešavalo posle raspada zemlje, sa urušavanjem ekonomskog i političkog sistema i stvorilo nervozne, gladne i ponižene ljude koji žive nesrećan život. To traženje smisla sopstvenog života, u nizu neostvarenja, nešto je što ovu poeziju Milene Marković čini veličanstvenom, i kao književno i kao scensko delo - ističe reditelj Kokan Mladenović.
N. Pejčić