НИНИНЕ МУСТРЕ: Мук
Да си паметнији када ћутиш, научила сам још од малена. Често смо као деца једни друге задиркивали изговарајући ту реченицу као пресуду, опомињући несмотреног брбљивца међу нама како бисмо оповргнули оно што је изјавио.
Разлози за оповргавање су били различити, али најчешће се овај адут вадио из рукава у ситуацијама када није било неког смисленог аргумента за наставак расправе. Тако сам схватила да у ствари онај што опомиње није у стању да настави разговор, па онда прибегава тако ниским ударцима да би сачувао свој его.
Нисам никада заиста поверовала у ту реченицу, јер су се многи ћутљивци након што проговоре претварали у смутљивце. Тако би се јасно разоткрили да би за њих стварно било паметније да су ћутали, али ето, нису. Ја са друге стане, нисам била ћутљива, пукла бих да не кажем шта имам да кажем, али сам кроз то своје брбљање научила да прикријем оно што је за мене болно или посебно важно, па сам постала права уметница у брбљању-прикривању.
И онда дође најзад време да се запитам зашто уопште и комуницирам, ако то не радим потпуно отворено и огољено. Зашто бих се плашила боли коју бих могла да осетим? Па зар не осећам већ довољно боли самим тим што исту ту бол прикривам, па ме тако потиснута још више повређује? Како сам сазревала, тако сам се све више отварала, и све се више боли изливало и остављало простора за исцељивање, за разумевање и прихватање свега што је било на реду да се прихвати.
Али како сам то све свесније радила, тако та моја изливања нису била усмерена на друге људе који би ми послужили као издувни вентили и често ни криви ни дужни били би повређени. Што сам се више отварала, што сам искренија постајала, тако су изливи били мањи, људи око мене остајали би неповређени, а ја сам била све снажнија и све опуштенија. Али, да ћутим да бих била „паметнија“, то и даље није моја игра.
Када већ поседујем тако моћно оружје, гледам да га усмеравам ка уздизању лепог и потребног, а не да их расипам да бих још више распаљивала ватре туге, бола и патње.
Зато свима који кроз своје свакодневне комуникације речи користе само да би избљували сопствену жуч, желим да пренесем речи списатељице Брене Браун: „На крају дана, на крају недеље, на крају свог живота желим да кажем да сам доприносила много више него што сам критиковала. Ако је једино што радите критиковање људи који се ангажују у разговорима који исцељују и доносе наду, умукните више! Јер није корисно.“ То је уједно и једна од мојих новогодишњих жеља: умукните, паметнији сте кад ћутите, ваш мук ће бити много кориснији за свет који настаје.
Нина Мартиновић Армбрустер
