NININE MUSTRE: Muk
Da si pametniji kada ćutiš, naučila sam još od malena. Često smo kao deca jedni druge zadirkivali izgovarajući tu rečenicu kao presudu, opominjući nesmotrenog brbljivca među nama kako bismo opovrgnuli ono što je izjavio.
Razlozi za opovrgavanje su bili različiti, ali najčešće se ovaj adut vadio iz rukava u situacijama kada nije bilo nekog smislenog argumenta za nastavak rasprave. Tako sam shvatila da u stvari onaj što opominje nije u stanju da nastavi razgovor, pa onda pribegava tako niskim udarcima da bi sačuvao svoj ego.
Nisam nikada zaista poverovala u tu rečenicu, jer su se mnogi ćutljivci nakon što progovore pretvarali u smutljivce. Tako bi se jasno razotkrili da bi za njih stvarno bilo pametnije da su ćutali, ali eto, nisu. Ja sa druge stane, nisam bila ćutljiva, pukla bih da ne kažem šta imam da kažem, ali sam kroz to svoje brbljanje naučila da prikrijem ono što je za mene bolno ili posebno važno, pa sam postala prava umetnica u brbljanju-prikrivanju.
I onda dođe najzad vreme da se zapitam zašto uopšte i komuniciram, ako to ne radim potpuno otvoreno i ogoljeno. Zašto bih se plašila boli koju bih mogla da osetim? Pa zar ne osećam već dovoljno boli samim tim što istu tu bol prikrivam, pa me tako potisnuta još više povređuje? Kako sam sazrevala, tako sam se sve više otvarala, i sve se više boli izlivalo i ostavljalo prostora za isceljivanje, za razumevanje i prihvatanje svega što je bilo na redu da se prihvati.
Ali kako sam to sve svesnije radila, tako ta moja izlivanja nisu bila usmerena na druge ljude koji bi mi poslužili kao izduvni ventili i često ni krivi ni dužni bili bi povređeni. Što sam se više otvarala, što sam iskrenija postajala, tako su izlivi bili manji, ljudi oko mene ostajali bi nepovređeni, a ja sam bila sve snažnija i sve opuštenija. Ali, da ćutim da bih bila „pametnija“, to i dalje nije moja igra.
Kada već posedujem tako moćno oružje, gledam da ga usmeravam ka uzdizanju lepog i potrebnog, a ne da ih rasipam da bih još više raspaljivala vatre tuge, bola i patnje.
Zato svima koji kroz svoje svakodnevne komunikacije reči koriste samo da bi izbljuvali sopstvenu žuč, želim da prenesem reči spisateljice Brene Braun: „Na kraju dana, na kraju nedelje, na kraju svog života želim da kažem da sam doprinosila mnogo više nego što sam kritikovala. Ako je jedino što radite kritikovanje ljudi koji se angažuju u razgovorima koji isceljuju i donose nadu, umuknite više! Jer nije korisno.“ To je ujedno i jedna od mojih novogodišnjih želja: umuknite, pametniji ste kad ćutite, vaš muk će biti mnogo korisniji za svet koji nastaje.
Nina Martinović Armbruster
