НИНИНЕ МУСТРЕ: Условљеност
„Ми смо глуп народ.“ Иако често чујем ову реченицу, уопште се са њом не слажем, као ни са већином генерализација на било коју тему.
Та се речиница обично извлачи из рукава када хоћемо некога да оптужимо за све недаће које нас као народ сналазе (као да друге не сналазе) и желимо да сву кривицу свалимо на тамо неке. А тражећи кривце свугде око себе али не и у себи, ми само покушавамо да побегнемо од сопствене одговорности.
Већи део досадашњег живота и сама сам била склона таквој врсти генерализације и увек су ми за моја незадовољства били криви неки други. Нисам примећивала колико сам била опседнута гледањем ка споља. Када сам поглед почела да усмеравам ка унутра, све је почело да се мења. На жалост, у почетку је било све горе и горе.
Губила сам се у тим покушајима да управљам сопственим мислима, брзо би ми пажња попуштала, наседала бих на „трикове“ моје стварности којима је покушавала да ме призове себи и чинило ми се да је баш све против мене. Било је неспоразума, љубави су се гасиле, партнери бежали од мене, пословне прилике измицале... могла бих тако у недоглед да набрајам.
Међутим, била сам упорна, и то не захваљујући јакој вољи, за њу сам чак мислила да ни не постоји, него оном тихом, али упорном гласићу у мени који ми је непрекидно шапутао да мора да постоји нешто више, нешто иза свега овога што ми се свакодневно дешава, нешто због чега сам се баш ја, баш оваква родила на овој планети. И хвала му што је био толико упоран и што ме је враћао са странпутица. Исплатило се!
Испоставило се да је тај дугогодишњи процес кроз који сам пролазила био неопходан део мог буђења, јер никако другачије нисам могла да натерам себе да се мењам, све док ме нешто не заболи. Тек када би ме нешто емотивно или физички почело да боли, тек тада бих стварно обратила пажњу на тај део тела или тај део свог унутрашњег света. А када усмерим пажњу на нешто, то је као да уперим рефлектор: све се види јасније. Нема више „чудовишта“ која претећи вире из мрака, све добије јасне обрисе и ођедном ми сине шта даље да радим са тим.
Та условљеност која постоји у свакоме од нас може да ми се не допада, али је свеједно део мене и то је унутрашњи мотор који ме покреће да се преиспитујем и да се мењам. Нисмо ми глуп народ, него смо условљени.
Тада из мог живота нестају људи, околности и догађаји који више не служе за мој развој. Компас све боље ради, а условљеност бледи и поприма нове облике, а живот без обзира на све, баш уме да ме обрадује.
Нина Мартиновић Армбрустер
