ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ НИЈЕ ФАНТАСТИКА? Научници кажу да је могуће – и да су људи ТО ВЕЋ УЧИНИЛИ
Звучи као чиста научна фантастика а физичари сад верују да је путовање кроз време заиста могуће.
У ствари, научници кажу да су људи то већ урадили. Ипак, пре него што почнете да планирате пут у антички Рим, стручњаци упозоравају да право путовање кроз време није нимало слично ономе што може да се види у филмовима.
Можда изгледа очигледно, али овде на Земљи, сви се крећемо кроз време брзином од једне секунде у секунди.
Међутим, захваљујући Ајнштајновој теорији опште релативности, могуће је путовати кроз време брже. Што брже неко може да се креће – брже може да путује напред кроз време, пролазећи кроз векове за само неколико минута док се приближава брзини светлости.
Иако је овај ефекат готово неприметан при мањим брзинама, астронаути на Међународној свемирској станици (МСС) су „путници кроз време“ који скачу напред у будућност.
У филмовима као што је „Терминатор“, путовање кроз време обично укључује улазак у неку машину и одлазак у потпуно другачије време и место у прошлости или будућности.
Међутим, стварно путовање кроз време није скакање из једне на другу тачку временске линије. НАСА каже да путовање кроз време представља путовање брже од једне секунде у секунди. Иако ово звучи немогуће, свемирска агенција тврди да је заправо могуће.
У ствари, сви се крећемо напред у времену различитим брзинама, зависно од тога где смо и колико брзо се крећемо. То значи да су путници кроз време свуда око нас сваког дана, а можда сте и ви неки од њих.
Како се може путовати напред кроз време?
Године 1915, Алберт Ајнштајн је представио своју теорију опште релативности Пруској академији наука у Берлину и доказао да је путовање кроз време могуће.
Ајнштајново велико откриће било је да је простор-време „релативно“. Брзина светлости поставља универзуму апсолутну границу брзине. То значи да светлост мора увек да се креће истом брзином, без обзира на место одакле се мери или колико брзо се крећете док мерите.
Време и простор морају да буду флексибилни, тако да ништа никад не прекорачи границу брзине универзума. Дакле, што сте ближе брзини светлости – време се спорије креће за вас.
Године 1905, Алберт Ајнштајн је утврдио да су закони физике исти за све посматраче чија брзина се не повећава и да је брзина светлости у вакууму независна од кретања свих посматрача – што је познато као теорија специјалне релативности.
Овај револуционарни рад је дао нови оквир за читаву физику и предложио нове концепте простора и времена. Ајнштајн је 10 година покушавао да укључи убрзање у ту теорију, објављујући коначно теорију опште релативности 1915.
Она тврди да масивни објекти изазивају дисторзију у простор-времену, што се доживљава као гравитација. На најпростији начин, то се може схватити као огромна гумена површина са куглом у центру. Као што кугла деформише површину, тако планета савија структуру простор-времена, производећи силу коју доживљавамо као гравитацију.
Сваки објекат који се приближи том телу пада ка њему због тог ефекта. Ако се два масивна тела споје, предвидео је Ајнштајн, то ће произвести толико огромно подрхтавање у простор-времену да би требало да буде приметно на Земљи.
Ајнштајн нам каже да брзина којом време пролази у нашем окружењу варира са нашом брзином. У суштини, што брже путујете – спорије доживљавате време. Дакле, ако сте у авиону или возу, доживљаваћете време спорије него они који стоје непокретно, и експерименти су показали да је то истина.
Може ли се путовати назад кроз време?
Док је путовање напред кроз време природна последица физике, путовање у прошлост је другачија прича – много је компликованије.
Међутим, иако је путовање назад кроз време вероватно немогуће у пракси, мала теоријска могућност постоји. За такво путовање је неопходно савијање времена и простора.
Професор Питер Вотсон, теоријски физичар са канадског Универзитета Карлтон каже: „Простор-време можете савити помоћу масе: заправо, то је гравитација у Ајнштајновој формулацији. У принципу, простор-време можемо толико савити да има рупу у себи“.
Добијена структура би представљала такозвану црвоточину, или тунел кроз простор-време. Нажалост, одржавање стабилности црвоточине довољно дуго за пролазак кроз њу захтева „негативну масу“, што је само теоријска могућност.
Осим тога, чак и ако бисмо могли употребити црвоточину или другу структуру за стварање неке „затворене временске петље“ никад је не бисте могли употребити да путујете нимало даље назад од дана кад је створена.
Дакле, иако би путовање назад кроз време могло бити теоријски могуће, путовање у прошлост да бисте срели своје родитеље као Марти Мекфлај у „Повратку у будућност“ није изводљиво.