Нинине мустре: Кућно лечење
Током саобраћајне гужве у Новом Саду супруг и ја се трудимо да нам безобзирно понашање возача који скрећу без жмигавца и примитиваца који се угуравају у траке за скретање преко реда не квари расположење.
Примећујемо и надамо се освешћивању које ће свакако увести ред и бољу проточност саобраћаја када сви буду научили и поштовали правила. Међутим, има неких ситуацијама у којима сваки пут останемо без речи.
За људе који током вожње избацују смеће из својих аутомобила, требало би осмислити посебно строге казне. Као да ће папирићи од чоколадица, бомбона и жвака сами да се почисте са улице. Као да није довољно што прљају свој организам, него морају да прљају и град у којем живе.
Господо, не воле сви да им буде прљаво, задржите прљавштину и ђубре, ако га већ толико волите за себе, у својим кућама. Елем, примећујем да су возачи службених аутомобила најбахатији, то је као неко правило. Из једног таквог избачен је још увек упаљени пикавац, а то је разлог што пишем на ову тему. На ауту видимо натпис „Кућно лечење“.
Ау, брате пардон сестро, јер за воланом је била жена, кога ћеш ти да лечиш? Како ћеш ти некоме да приуштиш кућно лечење кад немаш ни кућно васпитање? Надам се да бар пацијентима не бацаш пикавце по кућама. У школама и другим институцијама учи се о томе, свима су пуна уста чувања природе, а некима и џепови од европских пројеката на те теме, а наша околина, посебно природа, препуна је смећа. Биће да није до образовања, него до кућног васпитања. У теорији смо јаки, а у пракси као да мрзимо и себе и своје окружење и своју земљу. Смећа је толико да се људи сами у оквиру неколицине покрета грађана организују и праве акције, па чисте паркове и реке претворене у дивље депоније којих је толико да нам је цела земља претворена у једну такву.
Немам тачан одговор на питање шта је лек за тај проблем, осим освешћивања. Мора да се подиже свест о томе да је све повезано и да све утиче једно на друго, да сваки мој потез може да донесе промену на боље или на лошије, од мене зависи. Од сваког појединца! На послу и поред посебних кутија за чепове које скупљамо и који болесној деци доносе огромну помоћ, јер се за њих купују инвалидска колица, неке колеге и даље бацају чепове заједно са пластичним флашама у корпе за смеће. Ништа им не кажем, узмем боцу из смећа, одврнем чеп и ставим га у кутију за то намењену. Неки ми се подсмевају, некима је непријатно, али верујем да ће им једнога дана пасти на памет да и сами учине исто. То је мој начин. А ако видите госпођу у ауту „Кућно лечење“, плавушу, кратко ошишану, нашминкану и сређену као за рекламу, вратите јој тај пикавац, можда јој то помогне да се освести и излечи кућно неваспитање.
Нина Мартиновић Армбрустерж
