НИНИНЕ МУСТРЕ Црне рупе
Причу о енергетским вампирима сам чула безброј пута. И сама сам упознала људе које без размишљања могу да спакујем у ту категорију, иако нисам присталица категорисања, јер верујем да свако пролази кроз разне фазе и свако има могућност да се промени. Али стварно има оних који годинама већ делују као изгубљени случајеви по том питању и невољно признајем да са њима једноставно нема конструктивне и смислене приче.
Недавно је једна моја пријатељица прокоментарисала да је место на којем смо покушале да прославимо њен рођендан било права енергетска црна рупа. И поред нашег доброг расположења окружење је било застарашујуће зомбирано, чему је допринео насумичан (читај хаотичан) избор музике коју као да су жмурећи бирали, па шта им падне под руку. Не излазим баш много последњих година, прихватам да постоји могућност да се појавио нови правац у диџеј послу који се зове „насумично“ или „рендом“ како би то млади, који се лакше изражавају на енглеском него на српском, рекли. Таман кад се људима видно допадне нека песма и почну да се смешкају или чак цупкају у ритму, почиње нека потпуно другачија песма и по стилу и по ритму и по раздобљу...ма, потпуна конфузија. Као да је диџеју наређено да ако примети да се људима нешто допада, одмах пусти нешто сасвим другачије. И тако цело вече, неколико сати.
Вратиле смо се из изласка исцрпљене и зблануте атмосфером коју смо искусиле. Исто се тако осећам након контакта са тим такозваним енергетским вампирима који сваку причу претворе у проблем, који ниподаштавају било чији успех и негирају било какав смисао у животу. Они обично скачу са теме на тему, поставе ми питање, па још и не довршим одговор постављају следеће, све до тренутка док се не укаже прилика да на неку дод тих тема излију своју жуч. Све би то било у реду, схватам да и такви људи постоје, када не бих приметила да су након наше комуникације они ведри, насмејани, некако испуњени и задовољни за разлику од саговорника тј. мене која будем измождена. Тачно увиђам како се пуне том негативном енергијом коју сами генеришу и онда шире око себе. Почела сам да их у себи називам црним рупама и кренула у потрагу за одбрамбеним механизмима.
Црне рупе у свемиру нису баш истражен феномен, барем колико нам свемирске агенције дозвољавају да знамо. Оно што знамо јесте да наводно усисавају све у себе и да је најбоље да их се клонимо. Јавности није познато да ли теорија да се кроз њих путује у друге светове и димензије ради или не ради, тако да је и моја теорија у вези са људима – црним рупама за сада на нивоу избегавања и то у широком луку. Они су толико црни, да не желим више ни да им се приближим, јер ће ме њихово црнило усисати и ко зна где ћу и како завршити. Има на овом свету сасвим довољно светла, да могу добро да видим, те будно пазим куда газим.
Нина Мартиновић Армбрустер