ТВОЈА РЕЧ: НИКОЛА ДИКЛИЋ (28) Све је лако кад имаш нека интересовања

Стога су најбитнији интересовање за одређену област/професију, упорност, али ни фактор среће не треба занемарити.

Никола Диклић (28) из Пожаревца доселио се и преселио у Нови Сад пре 11 година како би студирао Рачунарство и аутоматику на Факултету техничких наука. Међутим, након седам година покушавања да реши испите, доноси одлуку да оберучке прихвати понуду да ради као програмер у холандској софтверској компанији „Смартоцто”, која има представништво и у Новом Саду.

- Уписао сам ФТН, али стицајем околности нисам дипломирао, него сам напустио студије, јер сам се пронашао у програмирању, а добио сам ову понуду и без дипломе – почиње Никола своју причу.

Како то лепо иде код вас. Треба нешто да те мало интересује, да капираш како то функционише и, оп, ево посао из снова!

– Добро, не иде то баш тако једноставно, треба имати неко предзнање, заправо доста предзнања, и треба имати кликер за капирање тих ствари. Ако је у питању програмирање, као што је код мене случај, онда је битније да се нађе начин за решавање неког проблема, а да то није нешто што је преписано однекуд, односно урађено по књизи, већ треба логички доћи до неког решења за дати програм.

Шта ти родитељи кажу што ниси завршио факултет? То им обично буде шкакљива и болна тема...

– Да... Доста тога и сваки дан кажу! И даље нису одустали од тога.

Иако си сад свој човек, пронашао си се, зарађујеш...

– Па да, апсолутно. Али, њима је то страшно што ја нисам завршио факултет, без обзира што већ имам четири године искуства, каријеру...

И шта им ти кажеш на све то?

– Ништа, искулирам углавном!

Какав савет! Елем, ти правиш и одржаваш програме за медијске куће, ако сам добро разумела?

– Дакле, наша компанија се бави аналитиком и статистиком за медијске куће. Имамо систем за прикупљање информација, односно података о заинтерсованости читалаца, колико је који чланак популаран на друштвеним мрежама, порталима или неким другим платформама. Ми пратимо учинак сваког чланка, о чему новинари и уредници имају увид и самим тим знају који новинари пишу квалитетније чланке, који су текстови занимљивији читаоцима у датом тренутку, који нису... Такође, имамо системе за тестирање наслова, па сад, ако један наслов има одређен учинак, а иста та вест са другим насловом има други учинак, онда ће систем предложити да се промени наслов. Онда имамо неке системе за „предвиђање” учинка за неки будући период. Ако имамо неки текст који је у prеthodnom периоду постигао толико и толико, ако га можда поново објавимо, постићи ће одређену читаност. Имамо и системе за праћење учинка у реалном времену, односно колико се неки текст читао у prеthodnih сат времена или тог дана, а имамо и историјске податке, колико је одређени чланак био успешан током prеthodnih шест месеци.

Хоћеш да нам кажеш какви су чланци најчитанији, да знамо на шта ми да обратимо пажњу?

– Занимљива ствар од свега је што ја радим на томе, али апсолутно не отварам чланке, нити ме ишта од тога занима.

Имаш ли увид у то које су теме? Да ли је то црна хроника, забава...

– Радимо ми и са домаћим медијима, али више радимо са страним. Пошто наша фирма има седиште у Холандији, највише клијената нам је оданде.

Онда ти ни не вреди да отвараш њихове текстове...

– Да, не знам холандски језик.

Колико је твој посао креативан и узбудљив?

– Мени је занимљиво и узбудљиво да направим нешто што ће неко користити и што ће некоме бити централни део вођења посла. Креативно је у том смислу што, кад треба нешто ново да се направи, неки нови систем или приказ података, надређени ми дају конкретно шта треба да се направи и онда ја пустим машти на вољу како то треба да се уради и пусти у код.

Шта је оно што теби као читаоцу привуче пажњу, па највише пратиш?

– Нисам баш сигуран, углавном моје вести „купим” по друштвеним мрежама, зависи шта ми кад искочи. Зависи од саме природе вести да ли ће ме то заинтересовати или не. На пример, последње што сам отворио је вест да је неки човек стајао на Футошком путу поред свог аута и прошао је други аутомобил, ударио га и отишао. Не интересује ме да стално читам нешто, али, ето, то ми је у том тренутку било на Фејсу и тако сам отворио.

Значи, не ради ти Фејзбуков алгоритам баш најбоље...

– Можда, а могуће да сам и ја мало тежи за праћење.

Речено ми је да си члан Менсе. Колико дуго и како је дошло до тога да им се прикључиш?

– Од 2018. године сам члан и не постоји нека специјална прича у вези с тим, само сам хтео да тестирам своју хипотезу да ја припадам тамо и то је то. А и чисто да могу родитељима мало да снизим тон у вези са незавршеним факултетом.

И, да ли је упалило?

– Мало, можда неких 20 одсто.

Шта је оно што радиш у слободно време, односно како испољаваш своју креативност и тезу да припадаш Менси?

– Хм, добро питање... На пример, prеthodnе четири године ишао сам на турнире briya. То је један од хобија којима сам се бавио. Тренутно нисам нешто активан, али је било занимљиво у почетку, кад смо били сви почетници.

Делујеш ми као неко ко воли окупљања и дружења по клубовима где се играју друштвене игре...

– Да, волим друштвене игре, али некако или немам времена за њих или бих то време употребио на неки други начин.

Имаш ли, онда, неки други хоби, осим briya?

– Углавном су то видео-игре, друштвене мреже, Јутјуб. Доста времена проводим пратећи неке научне канале на Јутјубу. Постоји канал у вези са електротехником, струјом, струјним колом. Може доста да се научи о томе како функционише струја, електрично поље и остало. Постоје и канали који немају конкретну област истраживања, него се неко научно питање обради, па се на различите начине објашњава како то заправо функционише. Ту су и математички канали, било шта што је у вези са науком, проширивање колоквијалног знања.

Где видиш себе за пет, десет година?

– Конкретно, видим себе негде ван граница ове државе, радећи посао који је сличан овоме што тренутно радим. Генерално сам задовољан овим послом, али тражим неки бољи живот у иностранству.

Имаш ли неку државу на уму?

– Не конкретно, можда Аустрија, Чешка, Немачка, Данска...

Кад се присетиш Николе од пре пет, десет, 15 година, колико су његови снови – шта ће бити кад порасте – другачији од онога што Никола данас јесте?

– Нисам размишљао о томе. Кад сам био у основној и средњој школи, себе сам замишљао у просвети. Или бих био учитељ, или наставник информатике или тако нешто, међутим, моја одлука је дошла у последњем тренутку, буквално месец дана пред матуру. Схватио сам да, нажалост, просветни радници више нису цењени. Нема то везе ни са платом, ни са бенефицијама, него је то колико су на добром гласу, што више немају ауторитет, нема више тог поштовања према наставницима.

Шта би, онда, саветовао малом Николи?

– Могу да га посаветујем да је све лако кад имаш нека интересовања, кад имаш неке начине да постигнеш нешто. Увек је могуће направити неки преокрет у животу. А што се тиче програмирања, битно је да се људи довољно интересују, да капирају ствари, да могу сами да изводе закључке, као и да буду упорни и активни у томе. Не може да се учи један дан недељно и да се очекује да се после месец дана зна нешто.

Л. Радловачки