Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ТВОЈА РЕЧ Mа­ра Гво­зде­но­вић – фол­кло­ра­ши­ца ко­ја игра и ве­зе

13.01.2023. 12:27 12:35
Пише:
Фото: С.Шушњевић

Тра­ди­ци­ја и оби­ча­ји се не за­бо­ра­вља­ју, бар све док има ко да их пре­но­си с ко­ле­на на ко­ле­но. Јед­на од вред­них чу­ва­ра, али и пре­но­си­ла­ца умет­но­сти ко­ја се ве­зу­је за на­шу зе­мљу из про­те­клих ве­ко­ва, је­сте и Ма­ра Гво­зде­но­вић (21), ро­дом из Срем­ске Ми­тро­ви­це, ко­ја игра фол­клор од ма­ле­на, а ус­пут је по­че­ла да ве­зе на­род­не но­шње, али и мо­дер­ни­ју оде­ћу.

Ма­ра је, ина­че, за­вр­ши­ла Ми­тро­вач­ку гим­на­зи­ју, оп­шти би­лин­гвал­ни смер, а тре­нут­но сту­ди­ра ен­гле­ски је­зик на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду.

– Ма­ма нам је ку­по­ва­ла сли­ков­ни­це на ен­гле­ском да би­смо на­у­чи­ли, па смо брат и ја за­во­ле­ли је­зик и до­бро га при­ча­мо – при­се­ћа се Ма­ра сво­јих лин­гви­стич­ких по­че­та­ка. – Бу­ду­ћи да играм фол­клор, мно­го пу­ту­јем и увек сам во­ле­ла да ко­му­ни­ци­рам са стран­ци­ма. Не­ким при­ја­те­љи­ма, ко­ји не зна­ју ен­гле­ски, по­ма­жем да и они ко­му­ни­ци­ра­ју са дру­ги­ма.

Ко­ли­ко је ен­гле­ски раз­ли­чит у од­но­су на то шта и ка­ко учи­те у шко­ли и ка­ко све из­гле­да у прак­си?

– Дру­га­чи­је је, јер је у шко­ли ве­ћи фо­кус на гра­ма­ти­ци и до­ста је су­во­пар­но. Ме­ђу­тим, ми­слим да се је­зик нај­бо­ље и нај­бр­же учи ако се ко­ри­сти и то у ко­му­ни­ка­ци­ји са из­вор­ним го­вор­ни­ци­ма. Тад мо­же­мо да чу­је­мо ко­је ре­чи и из­ра­зе ко­ри­сте сва­ко­днев­но, а што не мо­же­мо да на­у­чи­мо из књи­га.

Да ли си, он­да, при­ме­ти­ла ко­ли­ко се је­зик ме­ња?

– Што се ти­че го­во­ра, ми­слим да је аме­рич­ки ак­це­нат по­стао мно­го за­сту­пље­ни­ји у од­но­су на бри­тан­ски, ко­ји је не­кад био стан­дард. А што се ти­че баш ре­чи, нај­ви­ше при­ме­ћу­јем да их има у обла­сти тех­но­ло­ги­је.

Спо­ме­ну­ла си да играш фол­кор. Ка­да си, ка­ко и за­што по­че­ла?

– Ево ова­ко, од по­чет­ка...Фол­кор сам кре­ну­ла да играм ре­ла­тив­но одав­но, у дру­гом основ­не и то за­то што је мо­ја до­бра дру­га­ри­ца та­да ишла, па ми се сви­де­ло ка­ко све то из­гле­да. Чу­ла сам од ње да они та­мо и пе­ва­ју, игра­ју, да се дру­же и сви­де­ло ми се. Кре­ну­ла сам с њом, а што је нај­за­ни­мљи­ви­је, она је убр­зо од­у­ста­ла, а ја сам оста­ла. У пр­вом сред­ње сам ушла у из­во­ђач­ки са­став и ту сам би­ла че­ти­ри го­ди­не. Кад сам се до­се­ли­ла у Но­ви Сад, по­че­ла сам да играм у Фол­клор­ном ан­сам­блу „Ви­ла”.

Шта је оно што те са­да, из овог угла, при­ва­чи фол­кло­ру?

– Ми­слим да је то нај­ви­ше дру­же­ње. Баш смо не­дав­но при­ча­ли о то­ме ка­ко нам је нај­леп­ше због љу­ди ко­ји се ту на­ла­зе, сви смо слич­ни, има­мо слич­на ин­те­ре­со­ва­ња и углав­ном се спо­је нај­бо­љи дру­го­ви, ку­мо­ви, чак и брач­ни па­ро­ви, па има­мо и до­ста „Ви­ли­не” де­це, та­ко их зо­ве­мо...

Ма­ли ви­ле­ња­ци...

– Е, да. Баш смо као не­ка ве­ли­ка по­ро­ди­ца.

Ме­ђу­тим, ти имаш и до­дат­ну ве­зу с фол­кло­ром, не­што што ра­диш ми­мо игра­ња и пе­ва­ња.

– Раз­ви­ла сам љу­бав пре­ма на­род­ним но­шња­ма, чак и као мла­ђа, увек сам во­ле­ла да знам све о но­шњи ко­ју но­си­мо – ода­кле је, из ког де­ла Ср­би­је, не­ку ду­бљу при­чу. Јер, раз­ли­чи­те су но­шње за де­вој­ке, уда­те же­не, ста­ри­је, раз­ли­ку­ју се ко­шу­ље ко­је но­се или ма­ра­ме. Ре­ци­мо, ни­је би­ло дру­штве­но при­хва­тљи­во да ста­ри­ја же­на но­си исто што и не­ка де­вој­ка...

Стра­шно, стра­шно...

– Да, је­сте би­ло стра­шно. И увек сам во­ле­ла да за­ла­зим у ду­бљу при­чу сва­ког ко­ма­да но­шње, во­ле­ла сам да знам шта је шта, јер до­ста су ра­зно­ли­ке но­шње. Мно­го је ле­пих умет­нич­ких ра­до­ва, баш бих то та­ко на­зва­ла, јер су ве­зо­ви, чак и са­ма та из­ра­да оде­ће, мно­го раз­ли­чи­ти и по­треб­но је мно­го вре­ме­на и кре­а­тив­но­сти да се не­ки де­ло­ви из­ра­де. Не ба­вим се тка­њем, али сам има­ла при­ли­ку да гле­дам ка­ко се то ра­ди, док се из­ра­ђу­ју ке­це­ље и по­ја­се­ви и до­ста је ком­пли­ко­ва­но. То је, про­сто, не­ки за­нат ко­ји из­и­ску­је стр­пље­ње и кре­а­тив­ност. Има­ла сам при­ли­ку да се су­срет­нем са ве­зом са 16 го­ди­на, мно­ги са сек­ци­је ни­су би­ли за­ин­те­ре­со­ва­ни, са­мо нас не­ко­ли­ко, и та­да сам пр­ви пут узе­ла цео ма­те­ри­јал у сво­је ру­ке. По­сле сам ку­пи­ла ко­нац, ко­ји је дру­га­чи­ји од овог за ши­ве­ње, и ве­жба­ла сам, на ин­тер­е­не­ту сам на­шла раз­не на­чи­не и ме­то­де, не­ке сли­ке и по њи­ма пра­ви­ла ре­пли­ке.

Ко­ли­ко сад ве­зеш и шта?

– У су­шти­ни, не ве­зем ко­ли­ко бих хте­ла, јер не­мам вре­ме­на због ра­зних оба­ве­за. Углав­ном ве­зем за дру­штво, и то ча­ра­пе за фол­клор, евен­ту­ал­но ко­шу­ље, то ми је и нај­јед­но­став­ни­је, ма­да ни то ни­је јед­но­став­но.

А од сва­ко­днев­них одев­них пред­ме­та?

– Ра­дим и мо­дер­не ства­ри. Јед­ном дру­га­ру сам из­ве­зла ру­жу на ко­шу­љи. Ве­зла сам и укра­сне ја­сту­чи­ће.

Ка­ко осми­шља­ваш шта ћеш да ве­зеш и ко­ли­ко ти тре­ба вре­ме­на за вез ве­ли­чи­не два са два цен­ти­ме­тра?

– Ох, па то је ма­ло, тре­ба ми мо­жда два ми­ну­та, ни­је то­ли­ко ком­пли­ко­ва­но. Ре­ци­мо, је­дан пар ча­ра­па сам ве­зла, у два ре­да, за шта су ми тре­ба­ла два да­на ин­тен­зив­ног ра­да. Јер, кад узмем да ра­дим, он­да не пре­ста­јем и два-три да­на су ми до­вољ­на ако се са­мо то­ме по­све­тим. Пра­вим па­у­зе са­мо за је­ло.

По­ку­ша­ва­ла сам не­ко­ли­ко љу­ди да на­у­чим да ве­зу, стре­сно им бу­де, не­ма­ју стр­пље­ња. А ја ужи­вам, то ме сми­ру­је, не раз­ми­шљам ни о че­му дру­гом, не­мам ни­ка­квих про­бле­ма, са­мо се усред­сре­дим на тај вез, да ис­пад­не што леп­ше

Да ли су то, углав­ном, цвет­ни мо­ти­ви?

– Ве­зла сам и ге­о­ме­триј­ске мо­ти­ве, ко­ји су углав­ном при­сут­ни у де­лу Кра­ји­не и Бо­сне, док су цвет­ни у Вој­во­ди­ни и Шу­ма­ди­ји.

Раз­ми­шљаш ли о то­ме да по­кре­неш би­знис?

– Раз­ми­шља­ла сам, чак сам до­би­ла и по­зив од СКУД-а „Сем­бе­ри­ја” из Би­је­љи­не да ра­дим са њи­ма и по­мог­нем им у про­из­вод­њи но­шњи, али то ми се не укла­па у све оба­ве­зе ко­је имам, па су ре­кли да, кад ди­пло­ми­рам и од­лу­чим, мо­гу да одем код њих. А њи­ма су баш по­треб­ни кре­а­тив­ни љу­ди јер је све ма­ње оних ко­ји се овим ба­ве и зна­ју да ве­зу, штри­ка­ју или не­што слич­но.

Ко­ли­ко је ва­жно чу­ва­ње тра­ди­ци­је ве­за?

– Во­лим на­шу тра­ди­ци­ју и оби­ча­је, а и наш умет­нич­ки ру­ко­во­ди­лац, ко­ји нам др­жи про­бе, че­сто нам го­во­ри о тра­ди­ци­ји и на­шим оби­ча­ји­ма, па је ре­као да она жи­ви док је ми пре­но­си­мо. Ми­слим да је ва­жно да је чу­ва­мо, али и да се мо­дер­ни­зу­је­мо, да бу­де­мо у ко­рак са вре­ме­ном, као и да се по­тру­ди­мо да зна­мо не­што о сво­јој тра­ди­ци­ји и да не за­бо­ра­ви­мо ка­ко је то не­кад из­гле­да­ло и ка­ко се жи­ве­ло. Про­сто, из исто­ри­је учи­мо.

О че­му раз­ми­шљаш док ве­зеш?

– Ре­ци­мо, увек сам во­ле­ла да ра­дим не­што кре­а­тив­но, да цр­там, пра­вим фи­гу­ри­це, да не­што ства­рам и кад узмем да ве­зем не мо­гу да до­че­кам да ви­дим фи­нал­ни про­из­вод. По­не­кад се осе­ћам као да жи­вим у про­шлом вре­ме­ну, па слу­шам и ет­но-гру­пе. Ба­вим се и ет­но-пе­ва­њем, па не­кад пе­ву­шим док ра­дим. По­ку­ша­ва­ла сам не­ко­ли­ко љу­ди да на­у­чим да ве­зу, стре­сно им бу­де, не­ма­ју стр­пље­ња. А ја ужи­вам, то ме сми­ру­је, не раз­ми­шљам ни о че­му дру­гом, не­мам ни­ка­квих про­бле­ма, са­мо се усред­сре­дим на тај вез, да ис­пад­не што леп­ше. И кад ве­зем за не­ку дра­гу осо­бу, на­ро­чи­то се по­тру­дим да све ис­пад­не што бо­га­ти­је и да бу­де вр­хун­ски.

Да ли пр­во на­пра­виш ша­блон или имаш не­ку иде­ју, ко­ја те во­ди?

– Углав­ном имам план шта ве­зем, ни­кад ни­сам на­па­мет не­што ра­ди­ла. Ако је кр­ста­сти вез у пи­та­њу, ко­ри­стим ма­те­ри­јал са ру­пи­ца­ма и он­да као да кре­и­рам не­ки мо­за­ик. Ка­да то ра­дим, на ин­тер­не­ту на­ђем ша­бло­не, а не­кад, ре­ци­мо, на­цр­там са­ма у све­сци на ква­дра­ти­ће. Или ди­рект­но на плат­ну на­цр­там цве­тић па га бу­квал­но „обо­јим” кон­цем.

Ко­ли­ка је ре­ал­на вред­ност твог ра­да, с об­зи­ром на то да је ту сат­ка­на тра­ди­ци­ја?

- Ми­слим да ви­ше има ду­хов­ну вред­ност, не­го ма­те­ри­јал­ну. До­ду­ше, има и нов­ча­ну, јер до­ста тих руч­них ра­до­ва је­су ску­пи и но­шње мо­гу да бу­ду и до не­ко­ли­ко сто­ти­на евра. Не­ке но­шње не вре­де са­мо због то­га из ког су пре­де­ла, већ ко­ли­ко су бо­га­те.

Л. Радловачки

Пише:
Пошаљите коментар