Твоја реч: Иван Дела Кроче (25), мајстор борилачких вештина

Иван (25) је, пак, рођен у Ужицу, али је заправо цео живот провео у Новом Саду, где данас тренира у два клуба –џију-џицу у клубу „Воша”, што му је примарни спорт, и џудо у клубу „Војводина”. Успут је и сарадник-демонстратор у настави на Факултету физичког васпитања и спорта, где држи вежбе из џуда и самбоа.

- Џију-џицу, џудо и самбо су сродни борилачки спортови, раде се у кимону, само су материјали другачији – објашњава разлику наш овонедељни саговорник. – Самбо је руски национални спорт, а џудо и џију-џицу су јапански. Заправо, џудо је настао из најстарије борилачке вештине, односно џијуџицуа, али је он само бацачки спорт, па су га укалупили да постане олимпијски и он је тренутно један од најтежих спортова.

Зашто је џудо један од најтежих спортова?

- Маркетинг је добро одрађен, па је џудо распрострањен у целом свету, због чега је јако тешко узети медаљу. Рецимо, на светском првенству буде присутно више од сто земаља, а џију-џицу није још толико развијен, тек пре 30 година је постао популаран у целој Европи и кренуо да се шири даље.

Зашто му је требало толико времена?

- Џију-џицу је, пре свега, одбрамбена вештина и била је искључиво намењена за полицију и војску, а тек пре 20-30 година пронађен је систем како да је укалупе да би имала такмичарски карактер

Због чега је џудо тежи од џијуџицуа?

- Због масовности, јер на такмичењима имате по 40 учесника у категорији. Велика је разлика и кад их је шесторо мање. На светском првенству у џуду имате присутних 110 земаља, а у џију-џицуу буде 70, и то је већ велика разлика. А џију-џицу није олимпијски спорт, мада има циклус од четири године припрема, али се свеједно не улаже толико у тај спорт, па људима који се баве џудом изискују већи финансијски део, али су и спортисти на већем нивоу.

Зашто си ти изабрао баш џијуџицу?

- Од малена се бавим џију-џицуом. То ми је примарни спорт, а џудо сам почео да тренирам у склопу џију-џицуа да бих побољшао бацачки део. Јер у мом спорту имам и ударце и бацања и борбу у партеру, а у џуду имате само бацање и борбу у партеру. Другачија су правила, другачије се бодује, али, у суштини, ако неко ради само једну ствар, само бацања, логично је да ће бити бољи од мене који морам да покријем више делова и морам да будем на више страна. Никад нећу бити добар као каратиста у ударању, или као џудиста у бацању, али ја сам комплетнији борац јер покривам више ствари, па кад хоћу да усавршим неки део, идем код некога ко то боље ради.

Шта је оно што те је привукло борилачким спортовима?

- То што су то самостални спортови и свиђа ми се што од мене зависи резултат, мада треба неке коцкице да се поклопе. Ако сам био искрен према себи, нисам прескакао тренинге, био сам упоран и дисциплинован, нема шансе да изостане резултат, да ли је то медаља или пласман, али у суштини, увек сам међу топ борцима. Ако нас је 30 такмичара, ја ћу бити у првих седам, а ако имам среће бићу у прва три.

А шта утиче на то да будеш први? Шта је потребно за злато?

- Долази до изражаја сам начин рада, ко је колико био посвећен, какав живот је живео. Бити спортиста не значи само тренирати, већ треба имати адекватан одмор, исхрану, добар план тренинга, а и да судија буде објективан и слично.

Колико је напорно водити такав спортски живот да би резултати били задовољавајући?

- Веома напорно. Мени је требало много година да бих стигао до оваквих резултата. Нисам пре две године кренуо да тренирам и дао све од себе, па је све сад тако како је. Кренуо сам са шест година да се бавим спортом, рекреативно.

Што баш борба? Што не неки други спорт?

- ’Ајде, рецимо, џудо и џију-џицу имају своје кодексе понашања, потичу из Јапана, зна се каква је тамо култура, колико се држи до поштовања, пријатељства, пожртвованости. Самим тим, кад улазиш у салу, зна се да не можеш да изађеш из свлачионице ако ниси сложио гардеробу, папуче морају бити на месту, мораш прво да се поклониш струњачи на којој тренираш, јер без ње ти ту не би тренирао. Свој кимоно никад нећеш бацати после тренинга, сложићеш га, лепо спустити, јер без тог кимона ти ниси нико и ништа у тој сали! Друга ствар или трећа – сви смо исти. Кад обучеш кимоно, разликује те само боја појаса, а она зависи од твог знања, твоје посвећености и временског периода колико дуго тренираш. Да ли си сиромашан, богат, безобразан или добар, није битно, појас означава ко си и шта си. Какав год живот да живимо ван сале, кад уђемо у салу, сви смо исти и нема подела.

Значи, то му све више дође као филозофија, а не спорт?

- Да, да. Филозофија живота, није само спорт, то је начин живота.

Колико те, онда, генерално интересује јапанска култура и такав начин живота?

- Надам се да ћу једног дана успети себи да приуштим бар месец дана да одем у Јапан, и то бих волео да живим у некој средини у којој бих се упознао са њиховом културом и начином живљења. Волео бих да видим и урбану средину јер су развијени и напредни, али волео бих да видим и како Јапанци стварно живе.

Која достигнућа би најрадије издвојио? Знаш ли колико, уопште, имаш медаља?

- Знам, зато што редовно ажурирам своју радну биографију, па сваки пут уписујем нове. Кад сам био млађи, на месечном нивоу су била чак и два турнира, а сад, што сам старији, можда имам три-четири такмичења годишње. Раније сам се за једно такмичење припремао месец дана, а сад по неколико месеци. Имам више од сто медаља, али ових битних, рецимо, 12. Од тога су најбитнија ове са Светских игара из Америке, где сам био други. Имам као сениор две бронзе са светског првенства, једно злато са европског и као јуниор имам бронзу са европског и сребро са светског. Имам још неколико које су са гренд слемова, то су најјачи турнири на којима се скупљају бодови како би се ишло на светске игре, које се организују за спортове који имају потенцијал да постану олимпијски. Мени је то више провера, јер гренд слемови буду месец и по дана пред светско или европско, па одем тамо, не да бих узео медаљу, већ да оно што сам дотад радио испробам и коригујем ако треба. Таман се и сниме противници, ко шта ради, и анализира. На тим гренд слемовима сам освојио бронзу у Немачкој, злато у Грчкој, а жеља би ми била да узмем медаљу у Паризу, јер нико из Србије тренутно нема медаљу оданде. Ако финансије омогуће, волео бих и да одем на Тајланд и у Колумбију, али то су све нека такмичења која мени нису толико финансијски приступачна.

Све сам мораш да финансираш?

- На европска и светска првенства ми некад Савез помогне да одем, али гренд слемови и припреме сам финансирам. Додуше, ја на рачун својих резултата примам стипендију од Министарства спорта, која није занемарљива, али она служи за усавршавање и нормалан живот, а ја треба да балансирам да имам и за такмичења. Стипендија је сасвим пристојна за Србију, хвала им на томе, али не могу да испратим све своје амбиције са њом. Могао бих, али да имам још два посла са стране.

Колико је онда изазовно бавити се твојим спортовима, а да немаш моменте кад мораш да се устручаваш?

- Никад још нисам доживео тај период, увек мора да се калкулише, да се унапред прави план и програм, да би на крају све испало како треба.

Колико има жртве?

- Много и у реду ми је што сам себе жртвовао, јер ја то волим, али наравно, не тренира се ни мени баш сваки дан два пута. Волим и ја да одспавам до девет, а не да устајем у шест ујутру. Све ми теже пада што схватам да нисам толико са породицом, девојком, јер сам свестан шта је сад најбитније. Резултати дођу и оду, а ово ће ми остати.

Какви су ти планови за даље, на шта желиш да се фокусираш?

- Немам ја још много времена. У фебруару пуним 26, можда још две године могу активно да се бавим овим, три у вр’ главе, али видећемо. Ако постанем светски првак следеће године у Монголији, можда ће и то бити крај, јер ми је још то остало да нисам узео. То ће бити и финансијски изазов, да уопште одем, јер је баш далеко, али ако ту будем првак света, онда мислим да је то то и да се посветим другим стварима. Јер каријера је до тридесете године ако имате среће, а ја немам јер сам имао много повреда. Ако постанем првак света, онда могу мирно да кажем да сам урадио све што сам хтео и да се посветим неким другим стварима.

Као на пример?

- Породици и пословима које ћу водити до краја живота. Мало више клубу, да завршим факултет, четврта сам година и то ми је остало. Факултет је одличан и професори имају разумевања, али ја не могу да пронађем времена и то је проблем. Није ми проблем да научим и положим, већ да издвојим време за то.

Шта би рекао младима који желе да се баве неким од тих спортова?

- Пре свега да упознају лепоте тих спортова, да се усавршавају због себе, да је њима стало да науче што више, а онда, ако је дете јако добро, нека још мало загризе, па још и ако тренер то препозна, направиће се план и програм и покушаће нешто да се оствари. Мени је требало да са 11-12 година препознам свој таленат, а до своје 18. године нисам имао ни светску ни европску медаљу. Требало ми је шест година да бих направио неке резултате. И да верујеш у то, а не да, кад пропадне година, кажеш да ниси успео и да је то то. Али, било би ми драго да су сва деца физички активна, да се баве било којим спортом, да се рекреирају, значиће им. Стећи ће нова пријатељства, биће здравија, развијаће моторичке вештине, а не да време проводе само по кафићима и кафанама.

Л. Радловачки