TVOJA REČ: NIKOLA DIKLIĆ (28) Sve je lako kad imaš neka interesovanja
Nećemo vas savetovati da nužno završavate fakultete koje ste rešili da upišete, mada vas svetla budućnost čeka i bez diplome. Naravno, ne znači da ona dolazi sama od sebe, te je ipak potrebno završiti neke škole – od životnih, do onih poput kurseva ili samoinicijativnih obučavanja.
Stoga su najbitniji interesovanje za određenu oblast/profesiju, upornost, ali ni faktor sreće ne treba zanemariti.
Nikola Diklić (28) iz Požarevca doselio se i preselio u Novi Sad pre 11 godina kako bi studirao Računarstvo i automatiku na Fakultetu tehničkih nauka. Međutim, nakon sedam godina pokušavanja da reši ispite, donosi odluku da oberučke prihvati ponudu da radi kao programer u holandskoj softverskoj kompaniji „Smartocto”, koja ima predstavništvo i u Novom Sadu.
- Upisao sam FTN, ali sticajem okolnosti nisam diplomirao, nego sam napustio studije, jer sam se pronašao u programiranju, a dobio sam ovu ponudu i bez diplome – počinje Nikola svoju priču.
Kako to lepo ide kod vas. Treba nešto da te malo interesuje, da kapiraš kako to funkcioniše i, op, evo posao iz snova!
– Dobro, ne ide to baš tako jednostavno, treba imati neko predznanje, zapravo dosta predznanja, i treba imati kliker za kapiranje tih stvari. Ako je u pitanju programiranje, kao što je kod mene slučaj, onda je bitnije da se nađe način za rešavanje nekog problema, a da to nije nešto što je prepisano odnekud, odnosno urađeno po knjizi, već treba logički doći do nekog rešenja za dati program.
Šta ti roditelji kažu što nisi završio fakultet? To im obično bude škakljiva i bolna tema...
– Da... Dosta toga i svaki dan kažu! I dalje nisu odustali od toga.
Iako si sad svoj čovek, pronašao si se, zarađuješ...
– Pa da, apsolutno. Ali, njima je to strašno što ja nisam završio fakultet, bez obzira što već imam četiri godine iskustva, karijeru...
I šta im ti kažeš na sve to?
– Ništa, iskuliram uglavnom!
Kakav savet! Elem, ti praviš i održavaš programe za medijske kuće, ako sam dobro razumela?
– Dakle, naša kompanija se bavi analitikom i statistikom za medijske kuće. Imamo sistem za prikupljanje informacija, odnosno podataka o zaintersovanosti čitalaca, koliko je koji članak popularan na društvenim mrežama, portalima ili nekim drugim platformama. Mi pratimo učinak svakog članka, o čemu novinari i urednici imaju uvid i samim tim znaju koji novinari pišu kvalitetnije članke, koji su tekstovi zanimljiviji čitaocima u datom trenutku, koji nisu... Takođe, imamo sisteme za testiranje naslova, pa sad, ako jedan naslov ima određen učinak, a ista ta vest sa drugim naslovom ima drugi učinak, onda će sistem predložiti da se promeni naslov. Onda imamo neke sisteme za „predviđanje” učinka za neki budući period. Ako imamo neki tekst koji je u prethodnom periodu postigao toliko i toliko, ako ga možda ponovo objavimo, postići će određenu čitanost. Imamo i sisteme za praćenje učinka u realnom vremenu, odnosno koliko se neki tekst čitao u prethodnih sat vremena ili tog dana, a imamo i istorijske podatke, koliko je određeni članak bio uspešan tokom prethodnih šest meseci.
Hoćeš da nam kažeš kakvi su članci najčitaniji, da znamo na šta mi da obratimo pažnju?
– Zanimljiva stvar od svega je što ja radim na tome, ali apsolutno ne otvaram članke, niti me išta od toga zanima.
Imaš li uvid u to koje su teme? Da li je to crna hronika, zabava...
– Radimo mi i sa domaćim medijima, ali više radimo sa stranim. Pošto naša firma ima sedište u Holandiji, najviše klijenata nam je odande.
Onda ti ni ne vredi da otvaraš njihove tekstove...
– Da, ne znam holandski jezik.
Koliko je tvoj posao kreativan i uzbudljiv?
– Meni je zanimljivo i uzbudljivo da napravim nešto što će neko koristiti i što će nekome biti centralni deo vođenja posla. Kreativno je u tom smislu što, kad treba nešto novo da se napravi, neki novi sistem ili prikaz podataka, nadređeni mi daju konkretno šta treba da se napravi i onda ja pustim mašti na volju kako to treba da se uradi i pusti u kod.
Šta je ono što tebi kao čitaocu privuče pažnju, pa najviše pratiš?
– Nisam baš siguran, uglavnom moje vesti „kupim” po društvenim mrežama, zavisi šta mi kad iskoči. Zavisi od same prirode vesti da li će me to zainteresovati ili ne. Na primer, poslednje što sam otvorio je vest da je neki čovek stajao na Futoškom putu pored svog auta i prošao je drugi automobil, udario ga i otišao. Ne interesuje me da stalno čitam nešto, ali, eto, to mi je u tom trenutku bilo na Fejsu i tako sam otvorio.
Znači, ne radi ti Fejzbukov algoritam baš najbolje...
– Možda, a moguće da sam i ja malo teži za praćenje.
Rečeno mi je da si član Mense. Koliko dugo i kako je došlo do toga da im se priključiš?
– Od 2018. godine sam član i ne postoji neka specijalna priča u vezi s tim, samo sam hteo da testiram svoju hipotezu da ja pripadam tamo i to je to. A i čisto da mogu roditeljima malo da snizim ton u vezi sa nezavršenim fakultetom.
I, da li je upalilo?
– Malo, možda nekih 20 odsto.
Šta je ono što radiš u slobodno vreme, odnosno kako ispoljavaš svoju kreativnost i tezu da pripadaš Mensi?
– Hm, dobro pitanje... Na primer, prethodne četiri godine išao sam na turnire briya. To je jedan od hobija kojima sam se bavio. Trenutno nisam nešto aktivan, ali je bilo zanimljivo u početku, kad smo bili svi početnici.
Deluješ mi kao neko ko voli okupljanja i druženja po klubovima gde se igraju društvene igre...
– Da, volim društvene igre, ali nekako ili nemam vremena za njih ili bih to vreme upotrebio na neki drugi način.
Imaš li, onda, neki drugi hobi, osim briya?
– Uglavnom su to video-igre, društvene mreže, Jutjub. Dosta vremena provodim prateći neke naučne kanale na Jutjubu. Postoji kanal u vezi sa elektrotehnikom, strujom, strujnim kolom. Može dosta da se nauči o tome kako funkcioniše struja, električno polje i ostalo. Postoje i kanali koji nemaju konkretnu oblast istraživanja, nego se neko naučno pitanje obradi, pa se na različite načine objašnjava kako to zapravo funkcioniše. Tu su i matematički kanali, bilo šta što je u vezi sa naukom, proširivanje kolokvijalnog znanja.
Gde vidiš sebe za pet, deset godina?
– Konkretno, vidim sebe negde van granica ove države, radeći posao koji je sličan ovome što trenutno radim. Generalno sam zadovoljan ovim poslom, ali tražim neki bolji život u inostranstvu.
Imaš li neku državu na umu?
– Ne konkretno, možda Austrija, Češka, Nemačka, Danska...
Kad se prisetiš Nikole od pre pet, deset, 15 godina, koliko su njegovi snovi – šta će biti kad poraste – drugačiji od onoga što Nikola danas jeste?
– Nisam razmišljao o tome. Kad sam bio u osnovnoj i srednjoj školi, sebe sam zamišljao u prosveti. Ili bih bio učitelj, ili nastavnik informatike ili tako nešto, međutim, moja odluka je došla u poslednjem trenutku, bukvalno mesec dana pred maturu. Shvatio sam da, nažalost, prosvetni radnici više nisu cenjeni. Nema to veze ni sa platom, ni sa beneficijama, nego je to koliko su na dobrom glasu, što više nemaju autoritet, nema više tog poštovanja prema nastavnicima.
Šta bi, onda, savetovao malom Nikoli?
– Mogu da ga posavetujem da je sve lako kad imaš neka interesovanja, kad imaš neke načine da postigneš nešto. Uvek je moguće napraviti neki preokret u životu. A što se tiče programiranja, bitno je da se ljudi dovoljno interesuju, da kapiraju stvari, da mogu sami da izvode zaključke, kao i da budu uporni i aktivni u tome. Ne može da se uči jedan dan nedeljno i da se očekuje da se posle mesec dana zna nešto.
L. Radlovački
