ТВОЈА РЕЧ: МИЛОШ КНЕЖЕВ (31) Мангупи најбоље пролазе у животу

Будући да је тренутно у процесу избора да постане асистент са докторатом, а како већ предаје на катедри, логично је да му професија налаже да много прича, па је тако у 37 минута, колико је наш разговор трајао, само укратко успео да каже понешто о себи, свом животном путу и даљаим (не)плановима. Јер, како се да закључити након интервјуа, „Мића и његови шрафови” далеко су од онога што је мали Милош хтео да постане, али је читава драж и кључ успеха управо у томе – да не поставља себи границе у животу, а да сваки постигнути успех бива подстрек за неке нове. И како год да окрене, кад нема планова, нема ни разочарења.

- Кад сам уписивао производно машинство, нисам знао шта је то. Ја сам у средњој школи био најгори у разреду – каже Милош на самом почетку.

И, гледај га сад!

- Никад ми није пало на памет да ћу ићи да студирам. И недељу дана пред пријемни, пита ме мама шта ћу да радим кад завршим средњу, реко’, идем на факултет. Шта, немам појма, коа, машинство јер сам ишао у средњу машинску школу. Е, и њу сам уписао јер ми је била близу куће. Раније ми је била жеља да будем ветеринар, али бих морао да путујем свако јутро у Зрењанин, а мени у том периоду живота школа уопште није била на првом месту, него дружење, били смо мангупи. Тако да сам уписао машинство у Новом Бечеју и свидело ми се. Али сам волео да идем у школу јер сам имао добро друштво, па никад нисам бежао са часова. А струни предмети су ми увек „лежали”, нисам морао да учим, увек сам их некако сконтао. Тако сам и одлучио да одем на студије машинства. И онда ја дођем на факултет, треба да се учи, а ја не знам како се учи. Прва година ми је била да научим да учим, да схватим шта су испити, колоквијуми и тако то. Па види ово је интересантно, види оно је интересантно, па видиш како је неки професор господин-човек, па како прича да је био тамо, да је прош’о ’вамо, а ја сам увек имао идеју да обиђем цео свет. Реко’, како они добро раде, могао бих и ја тако. Тад ми је све то било тако далеко, али је остало у подсвести и онда несвесно идем према том циљу. И увек сам волео да имам неки изазов. Кад год ми неко дође и каже да треба нешто да се уради, ја прво кажем „да, хоћу”, а онда питам шта треба да се уради. Слушао сам тако неке паметне људе, па се сетим једног професора из Београда који је причао да долази време изврсности, па ја тако седим и гледам (а волео сам да ми увек буде јасно кад неко нешто каже, мада то није увек случај), како он сад зна да је он изврстан? И онда сма ја тако лупао главу

Требало је да упишеш филозофију.

- И о томе сам размишљао! Све бих ја да ми буде јасно, ал’ не можеш. Па размишљаш, мало ’вамо, мало тамо, и онда дођеш до неког закључка да у ствари никад нећеш бити изврстан и савршен, него је то тај пут који те води до тамо где је суштина свега. И увек тако треба померати те границе.

И шта је за тебе суштина свега?

- Мислим да је суштина да радим нешто што ме испуњава и због чега сам срећан, да ми сваки дан буде леп и да идем тамо где ми је лепо.

Која ти је била тема докторске дисертације? Одушеви ме.

- „Моделовање топлотно-механичког понашања високобрзинског мотор-вретена машина алтки”, а ментор је био проф. др Александар Живковић.

Божанствено. Мораћеш да ми запишеш...

- Хоћу. Кад сам звао на одбрану доктората, па је то била и свечаност, дошли моји другари, родбина са села, и један мој другар каже: „Ја бих дао диплому сваком ко може да прочита наслов.”

Него, колико си ти сад на путу до суштине свега?

- Јесам и мислим да ћу увек бити на путу, али да никад нећу стићи до тамо. И да се деси да стигнем, опет ћу измислити неки нови изазов. Сад већ имам нешто у плану за наредну годину.

Како изгледају студије из угла неког ко предаје на факултету на ком је студирао?

- Другачије је много. Волим људе који су мало мангупи. Не волим кад је неко uštoglljеn, да сви морамо бити исти...

Јесу ли ти и сад дражи студенти који су мангупи?

- Јесу, да. Кад је неко „штребер”, ради све што му се каже, мислим да он и после у животу неће имати неке идеје. Они што су мангупи су креативни и кад наиђу на неки проблем, знају некако да се извуку из тога. Ја сам увек волео да правим несташлуке и да после имам последице, па нађем начин да некако изврдам. То је сналажење и мислим да ти мало лошији ђаци боље прођу у животу.

Опа, ето ми наслов: Мангупи боље пролазе у животу.

- Не мислим на оне који су баш катастрофа! Мада, не може ништа да се дефинише да је тако, увек има изузетака.

Јеси ли некад мислио да ћеш предавати на факултету?

- Не, никад ми то није пало на памет. У машинству нема кризе и увек има довољно посла, наши студенти се запосле и пре него што заврше факултет, то је одбра ствар, отвара се много фирми, и наш департман се бави баш тим стварима и долазе нам фирме да им препоручимо инжењере. Али, кад сам завршавао факултет, кад сам био четврта година, у том периоду ја то све нисам знао, него сам ишао од данас до сутра, решавао све, полагао испите. Волим да имам тако неку обавезу, не бих могао да живим а да ништа не радим. Мислим да се тако живот претвори у неку рутину и онда, кад човек нема никакву обавезу, опада му квалитет живота.

Могао си и психологију да упишеш.

- Мислиш? Могао сам, стварно...

Чекај да видим до краја, ко зна шта ћемо све још открити. Али, живот је тек пред тобом!

- Да... Него, кад сам завршавао основне студије, нека фирма је тражила да одемо на разговор и ми одемо, међутим, нико од нас није прошао, не знам ни шта смо радили тамо, али су ми сви говорили како сам се истакао и био добар. Мени је то било сумњиво, реко’ ништа не ваљам, одмах иде сумња у себе. Онда сам себи дао форе годину-годину и по дана да пронађем посао, ако не, ићи ћу негде на салаш да живим, то ми је жеља.

Па, боље да ниси нашао посао!

- То ће ми се једног дана остварити. Јако волим природу, волим да пецам. Ови закони које смо ми људи направили немају баш увек смисла, а природни закони увек важе.

Сестра ти је, беше, правница?

- Јеееесте...

Него... Ниси планирао да радиш на факултету, али који су ти били планови? Колико си далеко од њих и да ли сад имаш порив да их испуниш?

- Код мене је супротно, ја немам планове.

Па да не можеш да се разочараш...

- Е, буквално то! Трудим се да живим без планова, као што сам и на овај интервју дошао. Шта сам могао да се припремам, нисам знао шта ме чека...

Али знаш одговоре на сва питања, видим.

- Рекли су ми да знам да причам, па ћу нешто већ рећи на интервјуу. Тако сам и средњу школу уписао, и факултет. Као мали сам возио моторе, стално сам волео да будем мастан, да ја то поправљам, што би моја сестра рекла: „Мића и његови шрафови.” Волео сам тај мајсторски посао. Чак сам и из средње хтео да се испишем, па да пређем на трогодишњу за аутомеханичара, јер они су имали праксу у сервису два дана, па поправљају тамо, па кад сам ја то чуо, хоћу и ја, али мама ми није дала да се пребацим. Кад сам одлазио да упишем факултет, питали ме које машинство желим да упишем. Реко’, које има? Почели да ми набрајају и ја сам рекао да ћу то прво, да ми не читају даље. После сам хтео да се пребацим, али ми нису дали, мада мислим да је добро што сам остао на производном машинству.

Драго ми је. Какви су ти планови за даље? У ствари, пошто немаш планове, шта не планираш за даље?

- Све не планирам, је л’ може тако да се каже? Што се тиче посла, то иде неким својим током и не могу много да утичем. Једноставно морају да прођу године да бих дошао до неких звања. Има ту простора да се пишу неки пројекти. А кад сам докторирао, многи су ми рекли да сам сад то завршио и да може да ме буде баш брига, али мени се не свиђа такво мишљење. Сад тек имам неки притисак у глави јер сам докторирао, али ми сад представља неку обавезу да видим да ли сам залсужио да будем доктор наука. Добар пример за то је као кад положиш за кола, али ти ниси одмах постао возач, треба да возиш и возиш да би могао да кажеш да си возач. Ја ћу да се трудим, ето то може да буде један од планова, да будем такав да не извршавам само своје обавезе, већ да покушам да будем креативан и да дам свој допринос факултету, односно департману на ком радим. Не могу да кажем да ћу успети, али некако ми је то циљ. А не оно, сад сам докторирао и баш ме брига.

Шта би рекао мангупима, зашто је машинство смер за њих?

- Па, ’ајде овако... Ако наиђу на неку препреку, да је савладају, да је не остављају иза јер ће их лупити по потиљку. И треба померати границе, чим стигнете до неког успеха, не треба рећи да је то крај, него опет смислити себи нешто ново.

Најважније питање за крај – да ли ти је неко рекао да личиш на Yona Сноуа из „Игре престола”?

- Јао, јесте. Кум ми је рекао, он је то гледао.

Л. Радловачки