МОЈ НОВИ САД: Музичка и балетска школа

ДРУГАЧИЈЕ БУДНИ

Нигде нема занимљивијих предела, догађаја и разноразних чудеса него у ономе о чему, отворених очију, сањају радознали малишани.

Уосталом, и многи од највећих уметника света у себи су имали баш овакав, детињи осећај за живот и све оне авантуре што се ту просто подразумевају. Марк Твен и Жил Верн, Змај и Бранко Ћопић, Момо Капор и Мирослав Антић, сви су они представљали управо овакав, посебно маштовит и блиставо ведар поглед на свет. За њихове књижевне јунаке не постоји ништа ”немогуће”, ”превелико” или ”неоствариво”, а разноразна чудеса се дешавају на сваком ћошку као нешто најобичније и најнормалније.  

Зато су њихове књиге, означене оним ”за децу и омладину”, слатки изазов за најзахтевније читаоце, чак и у нашем зрелом и одраслом добу. Пошто најпре ту налазимо веру у победу над свим оним што нас притиска, плаши и онеспокојава у ”свету одраслих”. Кроз ову, дечачку и девојчицасту визуру много су снажније боје и краће сенке него на било ком другом месту.

И ако постоји рајско осећање света, онда се оно крије у крупним зеницама дечије вере у виши смисао живота...

С временом, одрастајући, добијамо нова знања и све оне вештине потребне за сналажење, преживљавање и по које зрнце успеха, али, нажалост, истовремено губимо понешто од оне унутрашње, тихе среће која се чуди злу и увек изнова верује како су људи добри, а свако чудо — могуће. Невидљиво нестајање тог детета које смо некада били препознаје се у горчини и ускогрудости које почињу да нам оивичавају сваку радост и (оно некада тако често) одушевљење.

Почињемо да живимо много безбедније и ”мање опасно”, пажљиво гледајући испред себе. Сигурнијег, али и много уплашенијег корака. Јер се у свету одраслих не хита ”корацима од седам миља”, нити живи онако безбрижно и са некадашњим поверењем у то да нам се ”ништа лоше не може догодити”. Само свеци и деца се не боје смрти...

Зато је толико важно понекад у себи сачувати тај неуништиви дечији оптимизам и лакоћу скока са највеће висине у непознато. То је и услов сваке победе над маловерјем у себи.

Као што би то мајсторски сажео наш новосадски Сократ, Мика Антић: ”Не сањамо сви једнако и то никоме не смета. А зашто свима сметамо када смо другачије будни?”…

НОВИ СВЕТ, НЕ САМО ЗА ОДРАСЛЕ

Није случајно зашто сви толико волимо путовања, од оних летњих (на какву реку, или, још боље, море), па до оних свакодневних (оличених у тако оклеветаном и потцењеном изразу: скитња).

Путујући са циљем или без њега, са познатим и очекиваним одредиштем или где нас ноге воде, ми у ствари трагамо за оним што смо као деца већ имали у себи и са собом, где год се налазили. Јер смо тада, не мрдајући из своје собе, летели и јездили на најчуднија и најлуђа места, без карте за Дизниленд и авионску ”бизнис класу”. Крилати и незаустављиви, доспевали смо у сред амазонске yunglе, сибирске зиме или афричке пустиње, на Месец или Недођију, баш као да нам је то комшилук и нешто сасвим доступно и одувек познато.

Ова путовања без возне карте и одштампаног водича су и најзанимљивија, најнеочекиванија и најјефтинија. Отуд је и скитња, тај месечарски ужитак, најбољи начин да упознате неко место које један уобичајени и унапред одређени ”туристички обилазак” не може да досегне, ни издалека.

По доласку у (сада већ мој) Нови Сад, прибегавао сам управо оваквом, ”намерно случајном” обиласку наше лепе вароши. Пуштао сам да ме ноге воде, онако ”клај-клај”, гдегод, иза кривина, увек спреман за нове нежне авантуре блиског упознавања са живим срцем новосадских квартова.

Па сам тако откривао беле лабудове из језерцета оног парка кога чува у мермеру исклесани светитељ, стари монах Сергеј Радоњешки (што у каменим грудима носи свој лик из детињег доба); носталгично сам трагао за несталим православним олтаром из католичке цркве посвећене Снежној Богородици (на сећање на онај чудесни августовски снег, који је, давних година, заувек испратио турске ратнике из ових крајева), јер је то, све до доба мржње током Другог светског рата, била једина црква са два подигнута олтара (православним и римокатоличким), у знак поштовања према заједничкој борби и величанственој победи хришћанских хероја ”источне” и ”западне” вере; покушавао да нађем идеални видиковац са кога могу да, непримећен, посматрам некадашњи Петроварадински шанац и све оно што је, затим, израсло из њега (претварајући се у Нови Сад какав данас познајемо); пажљиво прелиставао древне списе над зеленом чојом дугачког дрвеног стола библиотеке у Владичанском двору, можда и најлепшем здању ”српске Атине”… и да не идем даље у бескрај могућности какве свака права скитња Новим Садом собом носи и нуди.

ПРАВО ИЗ БУДУЋНОСТИ

Само ћу, из искуства скитње, споменути онај фантастични архитектонски подвиг, као доспео из будућности, на Лиману Три. Јер нема занимљивије и ”научно-фантастичније” зграде од овог дволисног комплекса новоподигнуте Музичке и Балетске школе. То царство ”уметности у настајању” малих свирача и плесача, а под брижним погледом Стефана Миленковића (нашег најпознатијег ”вундеркинда” модерне епохе) је нешто изузетно, не само за овај, војвођански део Србије, и не само за нашу лепу земљу, већ и за много, много шири регион (све до Беча и Пеште).

Поглед добронамерног пролазника не може а да не уздахне са одушевљењем пред плавим, наранџастим и црвеним плохама ове тек изграђене, гланц-нове Музичке и Балетске школе. Јер она то заслужује, носећи у својој унутрашњости и савремену, савршено опремљену Концертну дворану, која ће, нема никакве сумње, постати све посећенији и значајнији храм Уметности, на радост и душевно здравље како нама, тако и свим будућим генерацијама Новосађана.  

Не могу а да не осетим искрену захвалност према невидљивим задужбинарима и градитељима ове распеване и разигране школе, јер без тих људи не би било ове уметничке оазе у сред вечно ужурбаног града.

На делу смо се уверили да ипак постоји и лепша страна будућности, она из дечије маште. И то кроз далековиду визију новосадског градоначелника и свих његових сарадника (који су за непуних пет година створили, право ни из чега, овај бајколики, а сасвим стваран Замак Уметности усред околних солитера).

Довољно је само проћи Булеваром цара Лазара и макар овлаш погледати у савршен склад ове јединствене зграде направљене ”на ползу народа” и одмах осетити како успевамо да освојимо будућност, претварајући је из магле замишљених пројеката у сушту реалност, на понос свима нама без иједног изузетка.

И да су данас живи Исидор Бајић и његови савременици из 1909. године (када је отворена овдашња Музичка школа), они би били срећни, презадовољни и, сигурно, задивљени оним што је у следећем веку наставило и достојно наследило њихов подвиг и подухват!

И зато: наклон до пода за сваког оног ко је, на било који начин, допринео овом шареноликом чуду сједињене лепоте и функционалности, јер ћемо само таквим ставом на прави начин оживети онај здравији (и постојећим задовољнији) духовни и психолошки профил наших суграђана.  Желети лепше и боље јесте идеал, али се он остварује само у препознавању свега што се већ реално догађа, а у себи носи семе тог будућег ”лепшег & бољег”.

Драгослав Бокан