MOJ NOVI SAD: Muzička i baletska škola
Nema ničeg lepšeg, niti nežnijeg od dečije mašte, onako nesputane i slobodne, beskrajno daleko od sive svakodnevice u kojoj žive i životare odrasli.
DRUGAČIJE BUDNI
Nigde nema zanimljivijih predela, događaja i raznoraznih čudesa nego u onome o čemu, otvorenih očiju, sanjaju radoznali mališani.
Uostalom, i mnogi od najvećih umetnika sveta u sebi su imali baš ovakav, detinji osećaj za život i sve one avanture što se tu prosto podrazumevaju. Mark Tven i Žil Vern, Zmaj i Branko Ćopić, Momo Kapor i Miroslav Antić, svi su oni predstavljali upravo ovakav, posebno maštovit i blistavo vedar pogled na svet. Za njihove književne junake ne postoji ništa ”nemoguće”, ”preveliko” ili ”neostvarivo”, a raznorazna čudesa se dešavaju na svakom ćošku kao nešto najobičnije i najnormalnije.
Zato su njihove knjige, označene onim ”za decu i omladinu”, slatki izazov za najzahtevnije čitaoce, čak i u našem zrelom i odraslom dobu. Pošto najpre tu nalazimo veru u pobedu nad svim onim što nas pritiska, plaši i onespokojava u ”svetu odraslih”. Kroz ovu, dečačku i devojčicastu vizuru mnogo su snažnije boje i kraće senke nego na bilo kom drugom mestu.
I ako postoji rajsko osećanje sveta, onda se ono krije u krupnim zenicama dečije vere u viši smisao života...
S vremenom, odrastajući, dobijamo nova znanja i sve one veštine potrebne za snalaženje, preživljavanje i po koje zrnce uspeha, ali, nažalost, istovremeno gubimo ponešto od one unutrašnje, tihe sreće koja se čudi zlu i uvek iznova veruje kako su ljudi dobri, a svako čudo — moguće. Nevidljivo nestajanje tog deteta koje smo nekada bili prepoznaje se u gorčini i uskogrudosti koje počinju da nam oivičavaju svaku radost i (ono nekada tako često) oduševljenje.
Počinjemo da živimo mnogo bezbednije i ”manje opasno”, pažljivo gledajući ispred sebe. Sigurnijeg, ali i mnogo uplašenijeg koraka. Jer se u svetu odraslih ne hita ”koracima od sedam milja”, niti živi onako bezbrižno i sa nekadašnjim poverenjem u to da nam se ”ništa loše ne može dogoditi”. Samo sveci i deca se ne boje smrti...
Zato je toliko važno ponekad u sebi sačuvati taj neuništivi dečiji optimizam i lakoću skoka sa najveće visine u nepoznato. To je i uslov svake pobede nad maloverjem u sebi.
Kao što bi to majstorski sažeo naš novosadski Sokrat, Mika Antić: ”Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kada smo drugačije budni?”…
NOVI SVET, NE SAMO ZA ODRASLE
Nije slučajno zašto svi toliko volimo putovanja, od onih letnjih (na kakvu reku, ili, još bolje, more), pa do onih svakodnevnih (oličenih u tako oklevetanom i potcenjenom izrazu: skitnja).
Putujući sa ciljem ili bez njega, sa poznatim i očekivanim odredištem ili gde nas noge vode, mi u stvari tragamo za onim što smo kao deca već imali u sebi i sa sobom, gde god se nalazili. Jer smo tada, ne mrdajući iz svoje sobe, leteli i jezdili na najčudnija i najluđa mesta, bez karte za Diznilend i avionsku ”biznis klasu”. Krilati i nezaustavljivi, dospevali smo u sred amazonske yungle, sibirske zime ili afričke pustinje, na Mesec ili Nedođiju, baš kao da nam je to komšiluk i nešto sasvim dostupno i oduvek poznato.
Ova putovanja bez vozne karte i odštampanog vodiča su i najzanimljivija, najneočekivanija i najjeftinija. Otud je i skitnja, taj mesečarski užitak, najbolji način da upoznate neko mesto koje jedan uobičajeni i unapred određeni ”turistički obilazak” ne može da dosegne, ni izdaleka.
Po dolasku u (sada već moj) Novi Sad, pribegavao sam upravo ovakvom, ”namerno slučajnom” obilasku naše lepe varoši. Puštao sam da me noge vode, onako ”klaj-klaj”, gdegod, iza krivina, uvek spreman za nove nežne avanture bliskog upoznavanja sa živim srcem novosadskih kvartova.
Pa sam tako otkrivao bele labudove iz jezerceta onog parka koga čuva u mermeru isklesani svetitelj, stari monah Sergej Radonješki (što u kamenim grudima nosi svoj lik iz detinjeg doba); nostalgično sam tragao za nestalim pravoslavnim oltarom iz katoličke crkve posvećene Snežnoj Bogorodici (na sećanje na onaj čudesni avgustovski sneg, koji je, davnih godina, zauvek ispratio turske ratnike iz ovih krajeva), jer je to, sve do doba mržnje tokom Drugog svetskog rata, bila jedina crkva sa dva podignuta oltara (pravoslavnim i rimokatoličkim), u znak poštovanja prema zajedničkoj borbi i veličanstvenoj pobedi hrišćanskih heroja ”istočne” i ”zapadne” vere; pokušavao da nađem idealni vidikovac sa koga mogu da, neprimećen, posmatram nekadašnji Petrovaradinski šanac i sve ono što je, zatim, izraslo iz njega (pretvarajući se u Novi Sad kakav danas poznajemo); pažljivo prelistavao drevne spise nad zelenom čojom dugačkog drvenog stola biblioteke u Vladičanskom dvoru, možda i najlepšem zdanju ”srpske Atine”… i da ne idem dalje u beskraj mogućnosti kakve svaka prava skitnja Novim Sadom sobom nosi i nudi.
PRAVO IZ BUDUĆNOSTI
Samo ću, iz iskustva skitnje, spomenuti onaj fantastični arhitektonski podvig, kao dospeo iz budućnosti, na Limanu Tri. Jer nema zanimljivije i ”naučno-fantastičnije” zgrade od ovog dvolisnog kompleksa novopodignute Muzičke i Baletske škole. To carstvo ”umetnosti u nastajanju” malih svirača i plesača, a pod brižnim pogledom Stefana Milenkovića (našeg najpoznatijeg ”vunderkinda” moderne epohe) je nešto izuzetno, ne samo za ovaj, vojvođanski deo Srbije, i ne samo za našu lepu zemlju, već i za mnogo, mnogo širi region (sve do Beča i Pešte).
Pogled dobronamernog prolaznika ne može a da ne uzdahne sa oduševljenjem pred plavim, narandžastim i crvenim plohama ove tek izgrađene, glanc-nove Muzičke i Baletske škole. Jer ona to zaslužuje, noseći u svojoj unutrašnjosti i savremenu, savršeno opremljenu Koncertnu dvoranu, koja će, nema nikakve sumnje, postati sve posećeniji i značajniji hram Umetnosti, na radost i duševno zdravlje kako nama, tako i svim budućim generacijama Novosađana.
Ne mogu a da ne osetim iskrenu zahvalnost prema nevidljivim zadužbinarima i graditeljima ove raspevane i razigrane škole, jer bez tih ljudi ne bi bilo ove umetničke oaze u sred večno užurbanog grada.
Na delu smo se uverili da ipak postoji i lepša strana budućnosti, ona iz dečije mašte. I to kroz dalekovidu viziju novosadskog gradonačelnika i svih njegovih saradnika (koji su za nepunih pet godina stvorili, pravo ni iz čega, ovaj bajkoliki, a sasvim stvaran Zamak Umetnosti usred okolnih solitera).
Dovoljno je samo proći Bulevarom cara Lazara i makar ovlaš pogledati u savršen sklad ove jedinstvene zgrade napravljene ”na polzu naroda” i odmah osetiti kako uspevamo da osvojimo budućnost, pretvarajući je iz magle zamišljenih projekata u suštu realnost, na ponos svima nama bez ijednog izuzetka.
I da su danas živi Isidor Bajić i njegovi savremenici iz 1909. godine (kada je otvorena ovdašnja Muzička škola), oni bi bili srećni, prezadovoljni i, sigurno, zadivljeni onim što je u sledećem veku nastavilo i dostojno nasledilo njihov podvig i poduhvat!
I zato: naklon do poda za svakog onog ko je, na bilo koji način, doprineo ovom šarenolikom čudu sjedinjene lepote i funkcionalnosti, jer ćemo samo takvim stavom na pravi način oživeti onaj zdraviji (i postojećim zadovoljniji) duhovni i psihološki profil naših sugrađana. Želeti lepše i bolje jeste ideal, ali se on ostvaruje samo u prepoznavanju svega što se već realno događa, a u sebi nosi seme tog budućeg ”lepšeg & boljeg”.
Dragoslav Bokan