Представа "Луди камен" премијерно изведена у Зрењанину

„Зашто Чехов? Зато што је највећи“, објашњавао је редитељ пред премијеру, „зато што је тако дубоко, беспоштедно, тако брутално искрено све што је написао - написао не би ли нас суочио са нашим баналностима, са нашом празнином, начином на који живимо, начином на који траћимо свој живот. Не би ли нам помогао да поднесемо заправо оно што је живот одувек и био, јер без обзира на појавности и на спољашне украсе, у људској души је увек та напетост и тај проблем који има свако од нас, како да превазиђе, да поднесе самоћу, отуђеност, усамљеност, баналност, тривијалност и тамне стране своје природе“.

- У ове две једночинке које су наизглед врло веселе и у позоришном смислу класични водвиљи, то и те како постоји и пробија, а ја сам покушао да изоштрим ту мрачну страну људске природе, чак и у тако овешталим, стереотипним ситуацијама као што су просидбе или заљубљивања и до кича доведени ритуали између мушкарца и жене – напомиње Миленковић који је 2006. у овом театру режирао Чеховљев „Вишњик”. - Мислим да је Чехов најбољи могући аутор за овакво репертоарско градско позориште, да нас сачува од баналног, вулгарног хумора и осуђености да буде смешно, не би ли на благајни било успешно.

„Луди камен” је наслов који је Миленковић дао овој представи, обједињујући поменуте Чеховљеве једночинке, јер, како каже, у обе је у питању брак или некаква потенцијална брачна ситуација. „Заједничка тема брака као жељеног циља или брака као опасности од које бежимо и који поричемо, заправо то обједињује, па је „Луди камен” добар идиом, израз који имамо у нашем језику, за нешто што у себи садржи иронију. А иронија је, по мом осећању, Чеховљева главна карактеристика“, указује Миленковић.

- Као велики писац, Чехов је у спровођењу комичког жанра у својим делима и у овим једночинкама, заправо објединио све врсте и све драматуршке механизме комедија. Карактери у представи су врло комични. Њихова унутрашња изобличења у ствари су смешна, али хипертрофираност њихових одређених особина не доводи до наказности, јер Чехов није писац гротески. Све оно што видимо у ликовима у представи, још увек има људску веродостојност, и по карактереу су они смешни људи. Али нису само карактери, већ су и саме ситуације комичне – подсећа редитељ.

Улоге тумаче Наташа Илин, Љубиша Милишић, Мирко Пантелић, Сања Радишић, Јован Торачки и Звонко Гојковић. Сценографкиња је Владислава Мунић Канингтон, костимографкиња Ерика Јанович, а избор музике је начинио редитељ.

        Н. Пејчић