РЕЗОН Излазак Новосађана  са колективне робије

Пише: Милорад Бојовић

Губљење времена је, будући да је реч о највреднијем имању, највећи губитак за човека, сматрао је Bеnyamin Френклин. Новосађани су током последње три деценије на чекање у возовима изгубили петину живота. Зато ће отварање за саобраћај брзе пруге Нови Сад - Београд, коју куди и критикује београдска квазиелита, бити историјски догађај за све Новосађане. Брза пруга за Србију представља исто што су за Сједињене Америчке Државе представљале Централнопацифичка и пруга Унион Пацифик, које су биле мотор развоја Америке. Њена одскочна даска за успон на кров света.

Нови Сад ће догодине кад проради пруга постати мегаполис, а за неколико година постаће капија Европске Уније. Нови Сад ће бити централна тачка повезивања Истока и Запада. Брза пруга Нови Сад - Београд је део брзе пруге од Београда до Будимпеште, чија је градња почела пре неколико дана. Брза пруга унапредиће везе Новог Сада и Србије са светом. Све што је било недостижно постаће доступно. Све што је било имагинарно биће надохват руке.

Медији су објавили вест да је у петак у Србију стигао први од три воза за брзине до 200 километара на сат на модернизованој прузи Београд-Нови Сад. Воз је произвела чувена швајцарска компанија Штадлер. Возови имају по 316 седишта за први и други разред, интернет, посебан простор за инвалиде и прилагођени су особама са смањеном покретљивошћу.

Новосађани ће до Београда стизати за исто време које им је сада потребно да стигну до Футога, Каћа, Ченеја, или Петловог салаша. Дакле, моћи ће са породицом да за пола сата стигну на концерт, позоришну представу, књижевно вече, вечеру, на пословни састанак, и врате се кући. Без нервозе. Без стреса од вожње, потраге за паркингом. И јефтиније. Вожња ће трајати пола сата, а карта ће коштати око 1.000 динара. Без горива, друмарина и трошкова паркинга. На новој прузи Београд - Нови Сад, дугој 75 километар, возови би требало да почну да саобраћају од фебруара идуће године, два пута дневно.

На тих 75 километара сваки Новосађанин губио је четири сата живота. Без грама своје кривице или одлуке, људи су губили своју највећу вредност - живот.

Одлазак из Новог Сада у Београд возом био је целодневна авантура. Када се зброји време потрошено на пут до тамо и натраг, транспорт у возовима налик на реквизите из филмова Yona Форда, углавном је трајао око пет сати. Без чекања на станицама у Београду и Новом Саду.

На мукотрпно путовање пристајали су само најиздржљивији. Спремни да осим у прљавим, сабласним вагонима, своје време арче на аветињским станицама, пуним хладноће, пијанаца, голубова и паса луталица. А велики број Новосађана је то морао да подноси свакодневно, јер су због посла били принуђни да путују у Београд.

Већ 30 година, сви који раде у Београду на одлазак и повратак с посла губили су по три и по сата у просеку. С чекањем на станицама још макар пола сата. За месец дана једном Новосађанину насилно је, за потпуну бесмислицу - какво је бесциљно седење у возу, одузимано, киднаповано 120 сати драгоценог времена. Отимано 120 сати његовог живота. Времена које је могао посветити својој деци, учењу и усравршавању. За годину дана у демократским вагонима ДОС-а неповратно је тај честити Новосађани, који је погрешно уложио свој глас, изгубио 1.440 сати. За годину дана он је у возовима који касне и споро саобраћају, губио два месеца. Односно, за 30 година је у „брзим„ возовима проевропске Србије оставио 43.200 сати. Или, 1.800 дана. Дакле, возови су му појели пет година живота. Тај скромни човек, који је био принуђен да због посла путује у други град, прошао је као да је окорели криминалац. Као да је ишао на робију.

У Кривичном законику Републике Србије постоји више кривичних дела за које је прописана петогодишња затворска казна. Исто време које су Новосађани проводили у распалим возовима, у затвору проведу убице, разбојници, насилници, отмичари, нарко дилери, злостављачи, силоватељи.

Ко је одговоран за такав третман Новосађана? Ко је одговоран за њихову класификацију као робијаша? Ко је одговоран за овај злочин с умишљајем? Ко га је смислио и перманентно спроводио? Ко је одговоран за такав третман грађана Србије?

Не мислим да су Новосађани страдали због нечијег нехата. Уверен сам да је у питању био умишљај. Личност се састоји од чина, воље и намере. Знам неколико личности! Политиком се баве од 1991. године. Добар део свог живота провели су на власти и директно су одговорни за одузимање пет година живота грађанима Новог Сада.

И, занимљиво је, све те личности данас критикују брзу пругу и брзе возове, као скупо и непотребно улагање. Из лагодности београдског луксуза не виде се потребе обичних људи. Логика критичара заснива се на премиси да достојанствен живот не припада ником ко живи изван центра Београда.

Како погрешно! Како контрапродуктивно!

По ко зна који пут позваћу се на Америку. Не зато што о њеној политици мислим било шта добро, већ зато што критичари српске обнове, сматрају да је цивилизација настала у Сједињеним Америчким Државама.

Али, за разлику од српских опозиционара, у Сједињеним Америчким Државама се одувек радују свом прогресу. У месту Промонтори, у Јути, поводом 150 година од спајања Централнопацифичке железнице са Унион Пацификом одржана је 2019. године велика прослава. У некадашњој прерији, у којој пре железнице сем ветра, којота и звечарки није било ничега, сада је национални историјски парк и у њему су се окупили историчари, научници и потомци радника да обележе догађај који је 10. маја, 1869. године, како су рекли, променио Сједињене Државе. Прослава „златног клина„, последњег укуцаног у прагове пруге, трајала је три дана. Учествовало је 20.000 људи. Наступиле су музичке звезде. Држани су говори.

Сви говорници су сагласни у једном: пруга представља историјски камен темељац савремене Америке. Пруга је, једногласно су потврдили сви говорници на прослави - републиканци, демократе, Кинези, Американци - трансформисала амерички Запад и САД у успешну економију. Била је пројекат који је ујединио и уздигао нацију.

Американцима је, били они демократе или републиканци, јасно да нема великог напретка, без великих пројекта обнове и модернизације пруга и путева. А Србија је у Европску унију хтела да стигне пругом из средњег века.

Нова пруга је камен темељац развијеније Србије. Али, по свему судећи, баш та развијена Србија не одговара појединим Србима. Ако не знају о чему причам, нека питају Виолу фон Крамон. Она ће умети да им објасни коме је и зашто потребна Србија без путева, новца и потенцијала. Сигурно је да фон Крамонова зна ко је створио контекст у ком је у Србији све велико, осим среће. Туге. Несреће. Патње. Зависти. Сујете. Нарочито мржње. Зашто су једино радости мале! Успеси безначајни, а заједничка добробит непотребна.

Кроз ту призму није тешко разумети зашто су притворска булажњења Дијане Хркаловић важнија од брзе пруге. Све што Дијана говори, или тврде да говори, подређено је истом интересу који инсистира на затварању рудника мрког угља, термоелектрана и фабрика које Србији обезбеђују било какву економску самосталност.

По томе кога је ангажовала за адвоката, јасно је чије ће интересе да заступа.

Српски народ има једну пословицу која каже „Најгоре може да осрамоти срамотни.” Дијана Хркаловић, која је како медији тврде била важна карика у плановима за извођење држвног удара и из затворске ћелије наставља да извршава налоге својих ментора.

Опозиција и њој наклоњена јавност и медији се неће сложити са мном. Они верују да Хркаловићку треба аболирати, и произвести у мученика, јер њен ангажман доприноси њиховом циљу.

То је кратковидо размишљање. Одметнути делови службе почели су Ђинђићу да раде о глави чим су му помогли да свргне Милошевића.

У политици се увек тумачи вишедимензионални ефекат а не једнодимензионална слика - политикантске ограничености.

Не треба се надметати у мржњи. Србији и Новом Саду су потреби грађани и политичари чији најјачи адут неће бити мржња према политици такмаца, већ како га надмашити у љубави према својим грађанима, граду и држави.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу