REZON Izlazak Novosađana  sa kolektivne robije

Piše: Milorad Bojović

Gubljenje vremena je, budući da je reč o najvrednijem imanju, najveći gubitak za čoveka, smatrao je Benyamin Frenklin. Novosađani su tokom poslednje tri decenije na čekanje u vozovima izgubili petinu života. Zato će otvaranje za saobraćaj brze pruge Novi Sad - Beograd, koju kudi i kritikuje beogradska kvazielita, biti istorijski događaj za sve Novosađane. Brza pruga za Srbiju predstavlja isto što su za Sjedinjene Američke Države predstavljale Centralnopacifička i pruga Union Pacifik, koje su bile motor razvoja Amerike. Njena odskočna daska za uspon na krov sveta.

Novi Sad će dogodine kad proradi pruga postati megapolis, a za nekoliko godina postaće kapija Evropske Unije. Novi Sad će biti centralna tačka povezivanja Istoka i Zapada. Brza pruga Novi Sad - Beograd je deo brze pruge od Beograda do Budimpešte, čija je gradnja počela pre nekoliko dana. Brza pruga unaprediće veze Novog Sada i Srbije sa svetom. Sve što je bilo nedostižno postaće dostupno. Sve što je bilo imaginarno biće nadohvat ruke.

Mediji su objavili vest da je u petak u Srbiju stigao prvi od tri voza za brzine do 200 kilometara na sat na modernizovanoj pruzi Beograd-Novi Sad. Voz je proizvela čuvena švajcarska kompanija Štadler. Vozovi imaju po 316 sedišta za prvi i drugi razred, internet, poseban prostor za invalide i prilagođeni su osobama sa smanjenom pokretljivošću.

Novosađani će do Beograda stizati za isto vreme koje im je sada potrebno da stignu do Futoga, Kaća, Čeneja, ili Petlovog salaša. Dakle, moći će sa porodicom da za pola sata stignu na koncert, pozorišnu predstavu, književno veče, večeru, na poslovni sastanak, i vrate se kući. Bez nervoze. Bez stresa od vožnje, potrage za parkingom. I jeftinije. Vožnja će trajati pola sata, a karta će koštati oko 1.000 dinara. Bez goriva, drumarina i troškova parkinga. Na novoj pruzi Beograd - Novi Sad, dugoj 75 kilometar, vozovi bi trebalo da počnu da saobraćaju od februara iduće godine, dva puta dnevno.

Na tih 75 kilometara svaki Novosađanin gubio je četiri sata života. Bez grama svoje krivice ili odluke, ljudi su gubili svoju najveću vrednost - život.

Odlazak iz Novog Sada u Beograd vozom bio je celodnevna avantura. Kada se zbroji vreme potrošeno na put do tamo i natrag, transport u vozovima nalik na rekvizite iz filmova Yona Forda, uglavnom je trajao oko pet sati. Bez čekanja na stanicama u Beogradu i Novom Sadu.

Na mukotrpno putovanje pristajali su samo najizdržljiviji. Spremni da osim u prljavim, sablasnim vagonima, svoje vreme arče na avetinjskim stanicama, punim hladnoće, pijanaca, golubova i pasa lutalica. A veliki broj Novosađana je to morao da podnosi svakodnevno, jer su zbog posla bili prinuđni da putuju u Beograd.

Već 30 godina, svi koji rade u Beogradu na odlazak i povratak s posla gubili su po tri i po sata u proseku. S čekanjem na stanicama još makar pola sata. Za mesec dana jednom Novosađaninu nasilno je, za potpunu besmislicu - kakvo je besciljno sedenje u vozu, oduzimano, kidnapovano 120 sati dragocenog vremena. Otimano 120 sati njegovog života. Vremena koje je mogao posvetiti svojoj deci, učenju i usravršavanju. Za godinu dana u demokratskim vagonima DOS-a nepovratno je taj čestiti Novosađani, koji je pogrešno uložio svoj glas, izgubio 1.440 sati. Za godinu dana on je u vozovima koji kasne i sporo saobraćaju, gubio dva meseca. Odnosno, za 30 godina je u „brzim„ vozovima proevropske Srbije ostavio 43.200 sati. Ili, 1.800 dana. Dakle, vozovi su mu pojeli pet godina života. Taj skromni čovek, koji je bio prinuđen da zbog posla putuje u drugi grad, prošao je kao da je okoreli kriminalac. Kao da je išao na robiju.

U Krivičnom zakoniku Republike Srbije postoji više krivičnih dela za koje je propisana petogodišnja zatvorska kazna. Isto vreme koje su Novosađani provodili u raspalim vozovima, u zatvoru provedu ubice, razbojnici, nasilnici, otmičari, narko dileri, zlostavljači, silovatelji.

Ko je odgovoran za takav tretman Novosađana? Ko je odgovoran za njihovu klasifikaciju kao robijaša? Ko je odgovoran za ovaj zločin s umišljajem? Ko ga je smislio i permanentno sprovodio? Ko je odgovoran za takav tretman građana Srbije?

Ne mislim da su Novosađani stradali zbog nečijeg nehata. Uveren sam da je u pitanju bio umišljaj. Ličnost se sastoji od čina, volje i namere. Znam nekoliko ličnosti! Politikom se bave od 1991. godine. Dobar deo svog života proveli su na vlasti i direktno su odgovorni za oduzimanje pet godina života građanima Novog Sada.

I, zanimljivo je, sve te ličnosti danas kritikuju brzu prugu i brze vozove, kao skupo i nepotrebno ulaganje. Iz lagodnosti beogradskog luksuza ne vide se potrebe običnih ljudi. Logika kritičara zasniva se na premisi da dostojanstven život ne pripada nikom ko živi izvan centra Beograda.

Kako pogrešno! Kako kontraproduktivno!

Po ko zna koji put pozvaću se na Ameriku. Ne zato što o njenoj politici mislim bilo šta dobro, već zato što kritičari srpske obnove, smatraju da je civilizacija nastala u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ali, za razliku od srpskih opozicionara, u Sjedinjenim Američkim Državama se oduvek raduju svom progresu. U mestu Promontori, u Juti, povodom 150 godina od spajanja Centralnopacifičke železnice sa Union Pacifikom održana je 2019. godine velika proslava. U nekadašnjoj preriji, u kojoj pre železnice sem vetra, kojota i zvečarki nije bilo ničega, sada je nacionalni istorijski park i u njemu su se okupili istoričari, naučnici i potomci radnika da obeleže događaj koji je 10. maja, 1869. godine, kako su rekli, promenio Sjedinjene Države. Proslava „zlatnog klina„, poslednjeg ukucanog u pragove pruge, trajala je tri dana. Učestvovalo je 20.000 ljudi. Nastupile su muzičke zvezde. Držani su govori.

Svi govornici su saglasni u jednom: pruga predstavlja istorijski kamen temeljac savremene Amerike. Pruga je, jednoglasno su potvrdili svi govornici na proslavi - republikanci, demokrate, Kinezi, Amerikanci - transformisala američki Zapad i SAD u uspešnu ekonomiju. Bila je projekat koji je ujedinio i uzdigao naciju.

Amerikancima je, bili oni demokrate ili republikanci, jasno da nema velikog napretka, bez velikih projekta obnove i modernizacije pruga i puteva. A Srbija je u Evropsku uniju htela da stigne prugom iz srednjeg veka.

Nova pruga je kamen temeljac razvijenije Srbije. Ali, po svemu sudeći, baš ta razvijena Srbija ne odgovara pojedinim Srbima. Ako ne znaju o čemu pričam, neka pitaju Violu fon Kramon. Ona će umeti da im objasni kome je i zašto potrebna Srbija bez puteva, novca i potencijala. Sigurno je da fon Kramonova zna ko je stvorio kontekst u kom je u Srbiji sve veliko, osim sreće. Tuge. Nesreće. Patnje. Zavisti. Sujete. Naročito mržnje. Zašto su jedino radosti male! Uspesi beznačajni, a zajednička dobrobit nepotrebna.

Kroz tu prizmu nije teško razumeti zašto su pritvorska bulažnjenja Dijane Hrkalović važnija od brze pruge. Sve što Dijana govori, ili tvrde da govori, podređeno je istom interesu koji insistira na zatvaranju rudnika mrkog uglja, termoelektrana i fabrika koje Srbiji obezbeđuju bilo kakvu ekonomsku samostalnost.

Po tome koga je angažovala za advokata, jasno je čije će interese da zastupa.

Srpski narod ima jednu poslovicu koja kaže „Najgore može da osramoti sramotni.” Dijana Hrkalović, koja je kako mediji tvrde bila važna karika u planovima za izvođenje držvnog udara i iz zatvorske ćelije nastavlja da izvršava naloge svojih mentora.

Opozicija i njoj naklonjena javnost i mediji se neće složiti sa mnom. Oni veruju da Hrkalovićku treba abolirati, i proizvesti u mučenika, jer njen angažman doprinosi njihovom cilju.

To je kratkovido razmišljanje. Odmetnuti delovi službe počeli su Đinđiću da rade o glavi čim su mu pomogli da svrgne Miloševića.

U politici se uvek tumači višedimenzionalni efekat a ne jednodimenzionalna slika - politikantske ograničenosti.

Ne treba se nadmetati u mržnji. Srbiji i Novom Sadu su potrebi građani i političari čiji najjači adut neće biti mržnja prema politici takmaca, već kako ga nadmašiti u ljubavi prema svojim građanima, gradu i državi.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću