Психолог Жељка Јелић о емоцијама: Буди баштован свога врта

Преломни тренутак је било упознавање и сарадња с Тибором Вајдом на аматерској представи „Све због баште“ још давне 2004. када јој је овај познати режисер понудио да игра „Похвалу лудости“ Еразма Ротердамског. Жеља за усавршавањем и новим сазнањима је подстакла потребу за студијама психологије, али је то успела тек у добу када је била више него двоструко старија од већине својих колега. То је није обесхрабрило, напротив. Успешно их је завршила и сада је психолог, психолошки саветник у супервизији и тренер ПЕАТ-а (методе која води до ефикасног ослобађања подсвесних програма и различитих нежељених стања).

Емоције могу бити добра спона глуме и психологије. Глумац мора да их препозна и да успе да их изнесе на сцену, а како сад, из угла психолога, посматрате емоције?

Глума је моја прва, највећа и вечита љубав, моја суштина. Осећај ниског самопоуздања који прати пубертетске године нестајао би на сцени, иза маске неког новог лика. Неки редитељи су након додељених нам улога, тражили да напишемо „историју“, тј. живот који је prеthodio лику којег играмо, а из неке наше визуре. Тако се директно повезујемо са особинама, карактером и, што је најважније, емоцијама и емотивним стањима која су неопходна да би се улога веродостојно изнела. То ме је фасцинирало па се некако природно надовезало да коначно упишем психологију, јер мислим да није касно док се прати дубока жеља и унутрашњи глас. Цео наш живот се врти око емоција, а тако мало знамо о њима, јер кроз рад с клијентима сам приметила да често не умеју да препознају своје емоције, збуњени су и не схватају шта им се и зашто дешава.

Како то да емоције могу да имају велики утицај на нас, а да ми тога нисмо ни свесни?

Мада их психолози смештају у свесни део ума, оне су, у ствари, свесне само донекле. Зато више говоримо о потиснутим емоцијма, тј. о емотивним набојима и свим оним осећањима често доживљеним као као трауме, које се нису разрешиле. Ми са свесним садржајима можемо да се лакше или теже изборимо, али са подсвесним јако тешко, а управо је то место на ком проблеми настају, те их ту треба и решавати. Када знамо да нашим животом управља подсвест, јасно је колико је значајно њоме се бавити.

Истакла бих важност личне одлуке да се промени нешто у животу и тако преузме одговорност. Јер то нико други не може, нити ће доћи да то уради уместо нас – ми морамо да будемо баштовани свога врта, јер свој врт уређујемо само ми! Како га уредимо – тако ће нам бити.

Но како у тој нашој башти препознати шта је коров, а шта није?

Ја бих рекла да је то врло једноставно. Све што нам ствара немир то је „коров“! Немир је тај који нам указује да нешто није у реду. Емоције су тесно повезане с телом и свака наша емоција изазива одређене физиолошке промене у њему, ако смо јако уплашени, тужни, или се осећамо угрожено, преварено... Постоји велика повезаност телесних сензација с одређеним емоцијама и зато је важно да ослушкујемо своје тело. Док нам тело још „шапуће“ требало би да схватимо шта је то што не радимо добро, а не да чекамо да тело почне да „вришти“.  Јако је битно да не лажемо сами себе, да према себи будемо потпуно искрени, суочимо се с проблемом, а не да бежимо од њега. Без обзира да ли је у питању нека особа, ситуација или ми сами.

Према психолозима преко 90 посто нашег живота је несвесно, а само мање од 10 одсто је свесно. Како освестити оно што ни не знамо да постоји?

Ми смо бића која су ослоњена на чула, те верујемо да постоји само оно што можемо видети, чути, опипати... Међутим, када су људи отворени да поверују у оно што не виде, а осећају, много им је лакше. Ту мислим, пре свега, на интуицију (која је у подсвесном делу ума), али најчешће је затрпана неразрешеним емотивним набојима из прошлости, као и нашом потребом да све логички тумачимо и разумемо... Када је ослободимо добијамо беспрекорног водича. Сви је имамо. И сви имамо капацитета да радимо на себи, али многима је лакше да остану у сопственој „сигурној зони“, у својој малој „каљугици“ где им је све познато, него да се одваже, крену напред и спознају како је живот чудесан.

Да ли постоје психолошке методе којима се то постиже?

Да је лако доћи до своје подсвести не би постојале бројне технике којима се то ради. Многе су добре, али не одговара свака техника свима, као ни сваки лек и то је нормално. Ни наш „аутопилот“, како можемо да назовемо нашу подсвест, није нешто што је а приори лоше. Ако смо научили да возимо бицикл ми не морамо сваки пут да се присећамо како би требало да одржавамо равнотежу, јер то знамо. С друге стране не би требало ни да стално будемо у уму – ми се упињемо да наш живот разрешимо у глави, уместо да га разрешавамо из срца. Проблем увек треба разрешавати на месту на ком је настао!

Да ли постоји метода која нам помаже да све оно што смо „гурали под тепих“ очистимо?

Постоје бројне методе, а једну, врло ефикасну по резулататима, развио је наш клинички психолог Живорад Михаиловић Славински. То је ПЕАТ метода која укључује четири технике. Колико су ефикасне можда говори и чињеница је планетарно познати мотивациони говорник и стратег, Тони Робинс користио на себи и одао признање овој методи и Славинском. Ове технике је могуће успешно применити у свим стањима и животним ситуацијама које носе велику количину емотивног набоја. Ради са четири елемента: емоцијама, мислима, телесним сензацијама и менталним сликама. А оно што је значајно за особе које не воле да се „отварају” и причају о себи, је то, што је довољна једна дефиниција проблема или емотивног стања, да би се процес покренуо. Сликовито речено, оно што је дуго гурано под тепих и што је временом постало „џомба“ на коју особа запне и тресне, ПЕАТ очисти. Особа продише, нестаје осећај заглављености, емоције више не владају њом, него она њима и тиме преузима контролу над својим животом. Тако се долази до квалитетнијег и функционалнијег живљења.

Монодраму „Похвалу лудости“ Жељка повремено игра, али је овог пролећа, од марта до краја јуна било планирано да је игра сваке недеље у амфитеатру Спенса. Но, одржана је само једна представа почетком марта и пандемија је зауставила даље извођење.

– Креативна продуценткиња Маја Болехрадски је осмислила сјајан пројекат „Време похвала“, који обједињује културну и хуманитарну ноту уз неопходну подршку мецена. Одушевљена сам том идејом и свакако ћемо је спровести када околности то буду дозвољавале. Уживам у улози Богиње лудости и волела бих да се ово дело игра једном недељно. У потпису су два редитеља, Тибор Вајда - адаптација текста и стручна консултација и Зоран Радуловић - режија, сценографија, музика. Радује ме и испуњава кад моје ангажовање на сцени или психолошким сеансама допринесе постизању мира, нових увида и задовољства публике и клијената, те им живот мења набоље.

Да ли се ових дана људи лакше одлучују да своје проблеме разреше код психолога и да ли је по вашем мишљењу коначно скинута та стигма одласка на психолошко саветовање?

Мислим да је ситуација с коронавирусом утицала на то да се људи суоче сами са собом, покрену се, ослободе табуа и тиме лакше обрате за помоћ. Да тај скок у непознато, тј. промена, које су се плашили, не мора бити и није страшна.... Ништа није ни црно ни бело и без обзира колико вам се чини да је тешко, ако вас то усмери да промените у свом животу оно што вас је дуго жуљало, онда је то добро. Наш народ каже „свако зло за неко добро“ и заиста је тако.

Марина Јабланов Стојановић