Психолог Вања Бокун Поповић о страху од неизвесности: Природан импулс за преживљавање

Тешко је планирати, не оно што ће бити у неком наредном периоду, него, често и сутрашњи дан. Неизвесност је свуда око нас, како да се с тим доживљајем стварности суочимо и како да пронађемо сигурно место где ћемо се одморити, регенерисати и припремити се за оно што нам живот доноси разговарамо са психологом Вањом Бокун Поповић.

Верујем да смо сви осетили ту нелагоду од неизвесности, али како се она психолошки дефинише?

– Психологија дефинише неизвесност као унутрашње стање човека које се појављује када су присутне нејасне, често компликоване животне околности о којима немамо пуно информација. У сусрету са тим непознатим простором, особа не зна како да се постави, које кораке да предузме или шта да очекује од живота, нарочито када се околности брзо мењају. То ствара нелагоду, напетост и бригу, а код пуно људи и сумњу у сопствену способност да се са околностима носи. У свакодневном животу навикли смо да разговарамо са пријатељима, потражимо савет и утеху када пролазимо кроз личне кризе и повратимо осећај да је све у реду. Но, када животне околности превазиђу наш лични оквир и појаве се као глобални проблем, људи се сусрећу са дубљим нивоом неизвесности, јер нам се чини да нико нема одговоре. Овакво стање има велики утицај на здравље, јер нас води у емотивно и психолошко исцрпљивање организма.

Приметно је да има људи које неизвесност паралише, али има и оних које тај сусрет с непознатим привлачи и мотивише. Да ли овај страх може да има везе са одређеним типом личности?

– Наука је кроз праксу и истраживања дошла до закључка да се људи знатно разликују по способности да се носе са неизвесношћу. Са једне стране имамо оне које неизвесност покреће, који имају урођену жељу за ризиком и авантуром и који иду главом тамо где се остали не би усудили ни да кроче у мислима. Њих људи доживљавају као јаке, стамене, храбре и одважне. Са друге стране су људи који имају низак ниво толеранције на неизвесност и учиниће све да неизвесност минимализују – прихватиће било који посао, учиниће све да знају да су рачуни плаћени и да имају кров над главом. Већина људи се налази негде између ове две крајности. У околностима које су задесиле свет најугроженији су они који се тешко носе са неизвесношћу, јер брига води низводно у депресију и анксиозност. У ову групу најчешће спадају финансијски угрожене породице, хронични болесници, особе већ крхког менталног здравља и пензионери.

Шта се иза страха од неизвесности крије? Одакле долази тај страх?

– Из страха од неизвесности крије се еволутивна особина најпримитивнијег дела нашег мозга који је задужен да нас заштити од опасности. Захваљујући њему наши преци су могли да преживе у дивљини, јер су им инстинкти говорили иза ког дрвета вреба звер. Код модерног човека услови живота су се променили, али примитивни део мозга није престао да ради. Њему можемо да захвалимо сваки пут када моментално стиснемо кочницу у саобраћају да бисмо избегли судар, када подигнемо руку са вреле рингле и стекнемо натприродне способности када спасавамо другог да се не удави. Страх од неизвесности је природан импулс за животом, који није ту да нам науди него да нас спасе.

Реалних основа за страх као да сада има све више: људи су у страху од неизвесног сутра, јер могу да изгубе посао, здравље, дом... Упитали смо Вању Бокун Поповић како знати да реална забринутост није прешла у патологију:

– Природа нам је подарила механизам самоодбране који по свом дизајну треба да се пали само када је присутна реална опасност. У тој ситуацији, појачава се рад срца, скаче адреналин, успорава се варење, те се сви расположиви ресурси пењу у горње екстремитете како бисмо имали физичку снагу да победимо лава. Када опасност прође, тело се полако спушта назад у нормални начин функционисања. Овај механизам је предвиђен да ради за нас – краткотрајно – како бисмо преживели у ситуацији у којој смо угрожени.

Проблем лежи у томе што је нашој неурологији немогуће да разлучи између стварне и умишљене опасности. Довољно је да се инвестирамо у размишљање најгорих сценарија да подстакнемо наш примитивни мозак да реагује. Научна истраживања су показала да људи који интензивно прате вести показују виши ниво страха и анксиозности, јер имају осећај да оно што се дешава у вестима другима се заправо дешава њима. Као последица, примитивни механизам ради прековремено, јер му дајемо повод да мисли да смо угрожени. Имајмо на уму да активирање механизма одбране којем је задатак да ради само онда када смо у реалној опасности учи тај механизам да ради – против нас. Дугорочно емотивно и психолошко исцрпљивање може да води у хронична стања стреса која угрожавају како физичко, тако и ментално здравље. Уколико особа ништа не предузме да промени свој однос према спољашњим околностима, реална забринутост може да омета нормално дневно функционисање у тој мери да се сматра патологијом. 

Како се суочити са страхом од неизвесности?

– Први корак је прихватити да је страх од неизвесности природни механизам нашег бића који је ту да нас заштити, не да нам науди. Кључна ствар је прихватање, познавање како наше тело, наше емоције и мисли реагују када се сусретнемо са узнемиравајућим вестима и околностима. Када то знамо, постаје лакше да у току дана спознамо када се „пали.“ Други корак је да у моменту када осетимо страх или бригу не бежимо од ње, али ни да је не продубљујемо. Будимо присутни, фокусирајмо се на дах и окренимо се око себе у простору да схватимо да – нисмо угрожени.

Уколико осећамо дубоко у себи да не можемо сами да изађемо на крај са неизвесношћу неопходно је потражити професионалну помоћ. Терапеут ће помоћи да се дубљи нивои страха, који се обично везују за неку тешку успомену из прошлости процесуирају и интегришу како бисмо могли да разликујемо стварну опасност од умишљене.

Како сачувати себе у околностима које не обећавају ништа добро?

– Околности које се представљају могу некада да изгледају како не обећавају ништа добро. Оне су резултат и на личном и на друштвеном нивоу – одлука које су нас довеле ту где јесмо. Но, људски капацитет да се уздигне изнад сваке околности и да креира нове је безграничан. Оно што се тражи од нас је да пронађемо дубљи ниво вере у себи, да откријемо храну за душу која оплемењује наш нервни систем и подсетимо се да смо моћнији него што можемо да замислимо. Када се свет руши око нас, на нама је да откријемо и хероја и креатора у себи и уземљимо се не у спољашњем свету него у сопственом интегритету. Метафорички да се изразим, када све што знамо, када све што је познато почне да нас стеже, време је да заронимо у непознато и родимо нову реалност. Некима је то серијал малих корака кроз које стичу самопоуздање, а некима скок у амбис.

Да ли постоје технике којима може да се превазиђе тај страх?

– Страх од неизвесности је, као што смо видели, саставни део нас који има своју функцију. Када се активира, можемо само да размишљамо о опасности, фокусирани смо на њу и чини нам се да ништа ван тога не постоји. Но, подсетимо се да је у нама и велико поље стваралаштва. Када радимо оно што волимо, када смо окружени људима које волимо, када хранимо душу – осећамо се широко, благородно, мирно и спокојно. Оно што се тражи од нас у околностима које носе велики степен неизвесности је да – смирујемо нервни систем – не да се боримо против њега. То значи да се бавимо активностима које нас оплемењују – да читамо, пишемо, слушамо музику која нам прија. Неки од нас се регенеришу кроз молитву, неки кроз медитацију, неки кроз шетњу у природи. Не потценимо да је најбржи пут од страха до блаженства акт доброчинства – усмеримо своја добра дела на друге. Превазиђимо себе у служби другима на свакодневном нивоу и нећемо имати чега да се плашимо!

Марина Јабланов Стојановић