Psiholog Željka Jelić o emocijama: Budi baštovan svoga vrta

Prelomni trenutak je bilo upoznavanje i saradnja s Tiborom Vajdom na amaterskoj predstavi „Sve zbog bašte“ još davne 2004. kada joj je ovaj poznati režiser ponudio da igra „Pohvalu ludosti“ Erazma Roterdamskog. Želja za usavršavanjem i novim saznanjima je podstakla potrebu za studijama psihologije, ali je to uspela tek u dobu kada je bila više nego dvostruko starija od većine svojih kolega. To je nije obeshrabrilo, naprotiv. Uspešno ih je završila i sada je psiholog, psihološki savetnik u superviziji i trener PEAT-a (metode koja vodi do efikasnog oslobađanja podsvesnih programa i različitih neželjenih stanja).

Emocije mogu biti dobra spona glume i psihologije. Glumac mora da ih prepozna i da uspe da ih iznese na scenu, a kako sad, iz ugla psihologa, posmatrate emocije?

Gluma je moja prva, najveća i večita ljubav, moja suština. Osećaj niskog samopouzdanja koji prati pubertetske godine nestajao bi na sceni, iza maske nekog novog lika. Neki reditelji su nakon dodeljenih nam uloga, tražili da napišemo „istoriju“, tj. život koji je prethodio liku kojeg igramo, a iz neke naše vizure. Tako se direktno povezujemo sa osobinama, karakterom i, što je najvažnije, emocijama i emotivnim stanjima koja su neophodna da bi se uloga verodostojno iznela. To me je fasciniralo pa se nekako prirodno nadovezalo da konačno upišem psihologiju, jer mislim da nije kasno dok se prati duboka želja i unutrašnji glas. Ceo naš život se vrti oko emocija, a tako malo znamo o njima, jer kroz rad s klijentima sam primetila da često ne umeju da prepoznaju svoje emocije, zbunjeni su i ne shvataju šta im se i zašto dešava.

Kako to da emocije mogu da imaju veliki uticaj na nas, a da mi toga nismo ni svesni?

Mada ih psiholozi smeštaju u svesni deo uma, one su, u stvari, svesne samo donekle. Zato više govorimo o potisnutim emocijma, tj. o emotivnim nabojima i svim onim osećanjima često doživljenim kao kao traume, koje se nisu razrešile. Mi sa svesnim sadržajima možemo da se lakše ili teže izborimo, ali sa podsvesnim jako teško, a upravo je to mesto na kom problemi nastaju, te ih tu treba i rešavati. Kada znamo da našim životom upravlja podsvest, jasno je koliko je značajno njome se baviti.

Istakla bih važnost lične odluke da se promeni nešto u životu i tako preuzme odgovornost. Jer to niko drugi ne može, niti će doći da to uradi umesto nas – mi moramo da budemo baštovani svoga vrta, jer svoj vrt uređujemo samo mi! Kako ga uredimo – tako će nam biti.

No kako u toj našoj bašti prepoznati šta je korov, a šta nije?

Ja bih rekla da je to vrlo jednostavno. Sve što nam stvara nemir to je „korov“! Nemir je taj koji nam ukazuje da nešto nije u redu. Emocije su tesno povezane s telom i svaka naša emocija izaziva određene fiziološke promene u njemu, ako smo jako uplašeni, tužni, ili se osećamo ugroženo, prevareno... Postoji velika povezanost telesnih senzacija s određenim emocijama i zato je važno da osluškujemo svoje telo. Dok nam telo još „šapuće“ trebalo bi da shvatimo šta je to što ne radimo dobro, a ne da čekamo da telo počne da „vrišti“.  Jako je bitno da ne lažemo sami sebe, da prema sebi budemo potpuno iskreni, suočimo se s problemom, a ne da bežimo od njega. Bez obzira da li je u pitanju neka osoba, situacija ili mi sami.

Prema psiholozima preko 90 posto našeg života je nesvesno, a samo manje od 10 odsto je svesno. Kako osvestiti ono što ni ne znamo da postoji?

Mi smo bića koja su oslonjena na čula, te verujemo da postoji samo ono što možemo videti, čuti, opipati... Međutim, kada su ljudi otvoreni da poveruju u ono što ne vide, a osećaju, mnogo im je lakše. Tu mislim, pre svega, na intuiciju (koja je u podsvesnom delu uma), ali najčešće je zatrpana nerazrešenim emotivnim nabojima iz prošlosti, kao i našom potrebom da sve logički tumačimo i razumemo... Kada je oslobodimo dobijamo besprekornog vodiča. Svi je imamo. I svi imamo kapaciteta da radimo na sebi, ali mnogima je lakše da ostanu u sopstvenoj „sigurnoj zoni“, u svojoj maloj „kaljugici“ gde im je sve poznato, nego da se odvaže, krenu napred i spoznaju kako je život čudesan.

Da li postoje psihološke metode kojima se to postiže?

Da je lako doći do svoje podsvesti ne bi postojale brojne tehnike kojima se to radi. Mnoge su dobre, ali ne odgovara svaka tehnika svima, kao ni svaki lek i to je normalno. Ni naš „autopilot“, kako možemo da nazovemo našu podsvest, nije nešto što je a priori loše. Ako smo naučili da vozimo bicikl mi ne moramo svaki put da se prisećamo kako bi trebalo da održavamo ravnotežu, jer to znamo. S druge strane ne bi trebalo ni da stalno budemo u umu – mi se upinjemo da naš život razrešimo u glavi, umesto da ga razrešavamo iz srca. Problem uvek treba razrešavati na mestu na kom je nastao!

Da li postoji metoda koja nam pomaže da sve ono što smo „gurali pod tepih“ očistimo?

Postoje brojne metode, a jednu, vrlo efikasnu po rezulatatima, razvio je naš klinički psiholog Živorad Mihailović Slavinski. To je PEAT metoda koja uključuje četiri tehnike. Koliko su efikasne možda govori i činjenica je planetarno poznati motivacioni govornik i strateg, Toni Robins koristio na sebi i odao priznanje ovoj metodi i Slavinskom. Ove tehnike je moguće uspešno primeniti u svim stanjima i životnim situacijama koje nose veliku količinu emotivnog naboja. Radi sa četiri elementa: emocijama, mislima, telesnim senzacijama i mentalnim slikama. A ono što je značajno za osobe koje ne vole da se „otvaraju” i pričaju o sebi, je to, što je dovoljna jedna definicija problema ili emotivnog stanja, da bi se proces pokrenuo. Slikovito rečeno, ono što je dugo gurano pod tepih i što je vremenom postalo „džomba“ na koju osoba zapne i tresne, PEAT očisti. Osoba prodiše, nestaje osećaj zaglavljenosti, emocije više ne vladaju njom, nego ona njima i time preuzima kontrolu nad svojim životom. Tako se dolazi do kvalitetnijeg i funkcionalnijeg življenja.

Monodramu „Pohvalu ludosti“ Željka povremeno igra, ali je ovog proleća, od marta do kraja juna bilo planirano da je igra svake nedelje u amfiteatru Spensa. No, održana je samo jedna predstava početkom marta i pandemija je zaustavila dalje izvođenje.

– Kreativna producentkinja Maja Bolehradski je osmislila sjajan projekat „Vreme pohvala“, koji objedinjuje kulturnu i humanitarnu notu uz neophodnu podršku mecena. Oduševljena sam tom idejom i svakako ćemo je sprovesti kada okolnosti to budu dozvoljavale. Uživam u ulozi Boginje ludosti i volela bih da se ovo delo igra jednom nedeljno. U potpisu su dva reditelja, Tibor Vajda - adaptacija teksta i stručna konsultacija i Zoran Radulović - režija, scenografija, muzika. Raduje me i ispunjava kad moje angažovanje na sceni ili psihološkim seansama doprinese postizanju mira, novih uvida i zadovoljstva publike i klijenata, te im život menja nabolje.

Da li se ovih dana ljudi lakše odlučuju da svoje probleme razreše kod psihologa i da li je po vašem mišljenju konačno skinuta ta stigma odlaska na psihološko savetovanje?

Mislim da je situacija s koronavirusom uticala na to da se ljudi suoče sami sa sobom, pokrenu se, oslobode tabua i time lakše obrate za pomoć. Da taj skok u nepoznato, tj. promena, koje su se plašili, ne mora biti i nije strašna.... Ništa nije ni crno ni belo i bez obzira koliko vam se čini da je teško, ako vas to usmeri da promenite u svom životu ono što vas je dugo žuljalo, onda je to dobro. Naš narod kaže „svako zlo za neko dobro“ i zaista je tako.

Marina Jablanov Stojanović