Велике муке стрип уметника и његових јунака

Његови стрипови појављивали су се у мноштву разноврсних публикација и пар самосталних албума, био је члан редакције „Стрипотеке“ и, као „фриленсер“, технички уредник бројних стрип издања.

Сада већ давне 1998. покренуо је јединствену интернет публикацију „Стрип вести“ која је постала респектабилна хроника дешавања на овдашњој стрип сцени. Дуготрајни активни рад на бројним пројектима резултирао је хроничним недостатком времена за осмишљавање и цртање сопствених стрипова. Ипак, потреба за стварањем није се могла угушити.

Стрип са вишком добродошле разбарушености

Уметник смишља и добија јунаке какве може да домаши, а то важи и у супротном смеру (или, како би то рекла народна мудрост: „нашла рупа закрпу“). У таквом контексту и цртеж је адекватно неадекватан: без претераног поштовања цртачких правила али са низом домишљатих решења, без прецизности, али са вишком добродошле разбарушености.

Покушај да се та жеља не изгуби, односно да аутор сам себе натера да ради на новим стриповима било је и покретање фанзина „Само стрип...“, децембра 2012, који је, мада не претерано често (углавном један број годишње), постао позорница за Миленковићеве нове и старе радове (као и стрипове односно чланке повремених гостију). Главни, односно „носећи“ стрип у сваком броју је серијал „Само strippp...“ који је Миленковић сабрао у црно-белом албуму „Планета стрип“ који садржи прву епизоду под насловом „Дружина“ и, на крају албума, низ омаж илустрација колега стрип цртача.

Знатижељни читалац у „Само strippp...“-u среће и прати две паралелне и преплетене приче. У првој главни јунак је уметник који ликом подсећа на Миленковића и који се жали на недовољно времена за стварање због чега себи и публици (којој се и обраћа) обећава да ће убудуће редовно цртати по таблу стрипа (ваљда по оној латинској „нула диес сине линеа“) чак и ако нема идеју о садржају у чему ће му путоказ бити Моебиусова „Херметичка гаража“ која је настајала управо тако - без сценарија и плана (следећи надреалистички метод „аутоматског писања“).

Пошто цртање има и терапијску сврху аутор ће цртати и све што је одувек желео без обзира да ли се то уклапа у дотадашњи ток приче. Отворена и аутоиронична самосвест, којом се брише погодбени однос уметник-конзумент, одлика је алтернативно-ауторског стрипа и дозвољава не само увид у стваралачки процес, већ и директну комуникацију ствараоца и његових јунака. Тако и стрип цртач расписује конкурс за јунака и са одабраним кандидатом - металном лоптицом са рукама и капом која на врху има пропелер! - одлази даље; други члан добија место у дружини без конкурса (преко везе) јер је аутор одувек желео да црта мумије (а ова је још и дипломирани економиста!) а трећи је вилинтуљак (плод грешне везе вилењака и патуљка, иначе јунак кога је аутор раније осмислио али није реализовао идеје о његовим авантурама).

Овако склепана дружина, заједно са аутором који их мало бодри а мало критикује, креће, по обрасцима епске фантастике, кроз подземни лавиринт у важну мисију ослобађања - дебеле кобиле од злог змаја. У остварењу задатка ће им помоћи летећи јунак што ће дружину, после још мало перипетија, довести до robota-gеyеta који их смешта у коцкасти свемирски брод и упућује (у лакој асоцијацији на ТВ серију „Звездане стазе“) у нову мисију...

Миленковићева ноншалантна (анти)прича врца од досетки и карикирања модела из арсенала савремене поп културе, из квадрата у квадрат побијајући обрасце на које је читалац навикао у праћењу конфекцијских жанровских садржаја. Ипак, пародирање нема за циљ доказивање сопствене интелектуалне супериорности јер је стваралац далеко од потпуно усредсређене личности јаких естетских назора; уместо монолитног уметника пред читаоцима је стваралац готово „на ивици нервног слома“ који покушава да радом сачува сопствену личност.

Миленковићева способност да читаоце убеди у своју причу, у њену спонтаност и необавезност, функционише без грешке и у (не)очекиваном смеру освежења које је на трагу остварења племенитих тежњи за слободним стрип стварањем.

        Илија Бакић