Позоришна критика: "Новосадски омнибус" у СНП-у

Ова стиничава џангризавост била би карактеристична за “безименог”, а заправо Тилета, централног лика “Урвидека” који у 36. години, живећи са родитељима, уместо да ради, пожели гитару и појачало. Тиле - Тито, контекст су времена, Урвидек - Нови Сад простора, поменути брендови, како се то данас каже, одлике панка и новог таласа, а не рокенрола, што све заједно помало фали у представи “Појачало и гитара” у драматизацији и режији Иване Јаношев, Српског народног позоришта. Поготово кад се узме у обзир да је својеврсна имитација Слободана Тишме - Деде, познатог из бендова “Луна” и “Ла страда” (чија је музика коришћена), Јовану Живановићу у главној улози, одлично успела. И поред готово опструирајућег костима Сенке Раносављевић који је много ближи панк-рокерским генерацијама деведесетих година.

Добро, извесна пристрасна заједљивост због задојености новим таласом са моје стране није се могла избећи. А сада још конкретније. Драматизација је могла знатно бити боља. Уместо (ауто)иронично-комичне, какву креира Тишма, писхо-атмосфера представе, понајвише захваљујући развијању улога његових родитеља (Мирослав Фабри, Сања Микитишин), инсинуирано самоубиство главног јунака чија је моћ управо то што је он, наизглед парадоксално, живи субјект, на моменте делује јако добро, а на моменте исувише ефекта ради, драматично. Што, ипак, кад се боље размисли, није тако далеко од црног таласа (у филмској уметности) тог времена. Главни проблеми су што поједине, врло потентне епизоде приче (афирмација уметника у фацу родитељима, “бекство” у Ириг близу шуме) нису довољно јасне и искоришћене, а друге - однос са пријатељем из Лондона и јунакова параноја (такорећи друштвена) - недовољно развијене.

Право изненађење је што се у целини представа “Појачало и гитара” може окарактерисати као врло добра, веома допадљива, поготово људима који воле музику и њене (анти)јунаке. Редитељка Ивана Јаношев у свом делу посла - режији - стилски показује дар вредан пажње, баш као и сценографкиња Андреја Рондовић, креирајући мрачан, а ипак, из контре, позитиван свет, свакако бољи, много подношљивији од овог, стварног.

“Небо, небо, плаво је, али мени драго је!” - пева један други новосадски музичар (Кебра), не без везе са горепоменутим Дедом, “одговарајући” на питање Фрање Петриновића из дела “Граматика поремећаја” које, у времену и простору, као да се наставља на Тишмин “Урвидек”. Питање гласи: “Какво је небо наших година?”. Плавокоси Сергеј га упућује црнокосој Анђелији, при чему ове боје нису само нешто спољашње, успутно, баш као што боја неба њихових година и није боја, нити је небо - небо. Ове и друге поетске “заврзламе”, тачније, судећи по наслову, везе језика и смисла, личних и друштвених поремећаја, неодлучности, безвољности, депресије, централна су, не само стилска фигура и одлика Петриновићеве књиге “Граматика поремећаја”, коју је на сцени Српског народног позоришта драматизовао и режирао Давид Алић.

Како? Тако што је узимао појединачне, рекло би се згодне фрагменте и обликовао их, заједно са глумцима Миом Симоновић и Вукашином Ранђеловићем, тако да личе на дуодраму о (не)оствареној љубави у сред пропуштених прилика, могућности, загонетки, трусних социјалних и економских услова у земљи и на Земљи, у свемиру. Личе, али то нису, и поред изузетног труда свих актера који су спајајући слагалицу од фрагмената, нижући сцену за сценом, епизоду за епизодом, направили “крш и лом”, и то не онај иницијални, Петриновићев. Што и није толико важно, колико је можда то да они својим умећем, темама које су познате и лако се у њих уживети, много теже преживети, одлично комуницирају са публиком.

Глумица Соња Исаиловић, која је у обе представе много више простора имала да покаже како пева, одушевила је. Просто речено.

Зашто пишем о две представе ођедном. Зато што су оне два од три дела “Новосадског омнибуса” који је још увек у настајању. 

Игор Бурић