Позоришна критика: Радничка хроника у НП Суботица
НОВИ САД/СУБОТИЦА: Транзиција, приватизација, „омиљене“ су речи чија су значења „усрећила“ многе, када је у питању не само Србија с почетка 21. века, односно с преласка из социјалистичког у капиталистичко друштвено уређење. Данас већ имамо и тајкуне, прекаријат...
Драма „Радничка хроника“ Петра Михајловића из 2009. скоро да преписује стварност у којој радници немају за корицу круха, штрајкују, кубуре и у породичним условима, секу прсте, умиру... Сада је та драма постављена на сцену Народног позоришта Суботица, у режији Вељка Мићуновића, тако да сценски делује моћно. Прецизније, мучно.
У првој сцени, Радник разговара са Директором, али разговор се упућује на публику. Тако је решена и већина других сцена, својеврсном декламацијом. Дакле, нема праве комуникације. Отуђење у сред реалности, јасна је слика и порука. У директорској столици смењује се низ „ликова“, чиме је надограђена изворна сцена тако да још суровије делује непромењиви положај радника, његова посвећеност послу и опортуност каријериста.
У другој сцени, „Радници с паролама“, наступ је осмишљен такође ван реалистичког проседеа, као „модна ревија“, а натписи доследно сатирични, па уместо „СТОП приватизацији!“, на пример, пише „Вива ла муерте“.
У сцени штрајка, глумци који све време врло добро изводе редитељски наум да драмски ефекат постигну више физичком и психолошки сугестивном игром (Срђан Секулић, Бојана Милановић, Јелена Михајловић, Милан Вејновић, Димитрије Динић, Игор Грекса, Марко Васиљевић, Димитрије Аранђеловић), формирају „живу скулптуру“, перформативну инсталацију која подсећа на споменике из времена социјализма. Сцена је додатно зачудна, зато што из тог положаја ликови проговарају и стењу.
Када су на реду биле породичне, сцене исповести (животне приче), стил игре се није мењао. Ликови седе у столицама и готово без иједног покрета, геста, али са пуном емоцијом, рафално испаљују дијалоге и монологе. Сваки „краси“ иронична духовитост писца, са референцама на друштвену стварност некадашњег средњег слоја, сада немоћног да купи ципеле, othrani и школује децу ван кладионице, живи без родитељске грбаче...
И све то тако и до краја сценски узбудљиво делује, када крене одсецање прстију, покретање машина и машинерије отпремнина, трчање почасног, крвавог круга, у полуотвореном/ полузастакљеном простору који би могао да буде „предсобље“ неке фабрике (сценографија Марије Калабић), костиму који делује да је „друга рука“ (секонд хенд), ако не и породично наслеђе (костимограф Марко Маросиук). Међутим, све време изостаје стварни ангажман ове представе, што је у израженој мери недостатак и саме драме. Она много више констатује стварност, него што је проблематизује. У односима и ситуацијама нема драмског сукоба, обрта, разрешења. Драма и представа делују да су „залутале“ на позоришну сцену, пред публику која је све то, само много горе, неестетизовано, чула, видела, преживела. Или, још увек једва преживљава.
