Pozorišna kritika: "Novosadski omnibus" u SNP-u

Ova stiničava džangrizavost bila bi karakteristična za “bezimenog”, a zapravo Tileta, centralnog lika “Urvideka” koji u 36. godini, živeći sa roditeljima, umesto da radi, poželi gitaru i pojačalo. Tile - Tito, kontekst su vremena, Urvidek - Novi Sad prostora, pomenuti brendovi, kako se to danas kaže, odlike panka i novog talasa, a ne rokenrola, što sve zajedno pomalo fali u predstavi “Pojačalo i gitara” u dramatizaciji i režiji Ivane Janošev, Srpskog narodnog pozorišta. Pogotovo kad se uzme u obzir da je svojevrsna imitacija Slobodana Tišme - Dede, poznatog iz bendova “Luna” i “La strada” (čija je muzika korišćena), Jovanu Živanoviću u glavnoj ulozi, odlično uspela. I pored gotovo opstruirajućeg kostima Senke Ranosavljević koji je mnogo bliži pank-rokerskim generacijama devedesetih godina.

Dobro, izvesna pristrasna zajedljivost zbog zadojenosti novim talasom sa moje strane nije se mogla izbeći. A sada još konkretnije. Dramatizacija je mogla znatno biti bolja. Umesto (auto)ironično-komične, kakvu kreira Tišma, pisho-atmosfera predstave, ponajviše zahvaljujući razvijanju uloga njegovih roditelja (Miroslav Fabri, Sanja Mikitišin), insinuirano samoubistvo glavnog junaka čija je moć upravo to što je on, naizgled paradoksalno, živi subjekt, na momente deluje jako dobro, a na momente isuviše efekta radi, dramatično. Što, ipak, kad se bolje razmisli, nije tako daleko od crnog talasa (u filmskoj umetnosti) tog vremena. Glavni problemi su što pojedine, vrlo potentne epizode priče (afirmacija umetnika u facu roditeljima, “bekstvo” u Irig blizu šume) nisu dovoljno jasne i iskorišćene, a druge - odnos sa prijateljem iz Londona i junakova paranoja (takoreći društvena) - nedovoljno razvijene.

Pravo iznenađenje je što se u celini predstava “Pojačalo i gitara” može okarakterisati kao vrlo dobra, veoma dopadljiva, pogotovo ljudima koji vole muziku i njene (anti)junake. Rediteljka Ivana Janošev u svom delu posla - režiji - stilski pokazuje dar vredan pažnje, baš kao i scenografkinja Andreja Rondović, kreirajući mračan, a ipak, iz kontre, pozitivan svet, svakako bolji, mnogo podnošljiviji od ovog, stvarnog.

“Nebo, nebo, plavo je, ali meni drago je!” - peva jedan drugi novosadski muzičar (Kebra), ne bez veze sa gorepomenutim Dedom, “odgovarajući” na pitanje Franje Petrinovića iz dela “Gramatika poremećaja” koje, u vremenu i prostoru, kao da se nastavlja na Tišmin “Urvidek”. Pitanje glasi: “Kakvo je nebo naših godina?”. Plavokosi Sergej ga upućuje crnokosoj Anđeliji, pri čemu ove boje nisu samo nešto spoljašnje, usputno, baš kao što boja neba njihovih godina i nije boja, niti je nebo - nebo. Ove i druge poetske “zavrzlame”, tačnije, sudeći po naslovu, veze jezika i smisla, ličnih i društvenih poremećaja, neodlučnosti, bezvoljnosti, depresije, centralna su, ne samo stilska figura i odlika Petrinovićeve knjige “Gramatika poremećaja”, koju je na sceni Srpskog narodnog pozorišta dramatizovao i režirao David Alić.

Kako? Tako što je uzimao pojedinačne, reklo bi se zgodne fragmente i oblikovao ih, zajedno sa glumcima Miom Simonović i Vukašinom Ranđelovićem, tako da liče na duodramu o (ne)ostvarenoj ljubavi u sred propuštenih prilika, mogućnosti, zagonetki, trusnih socijalnih i ekonomskih uslova u zemlji i na Zemlji, u svemiru. Liče, ali to nisu, i pored izuzetnog truda svih aktera koji su spajajući slagalicu od fragmenata, nižući scenu za scenom, epizodu za epizodom, napravili “krš i lom”, i to ne onaj inicijalni, Petrinovićev. Što i nije toliko važno, koliko je možda to da oni svojim umećem, temama koje su poznate i lako se u njih uživeti, mnogo teže preživeti, odlično komuniciraju sa publikom.

Glumica Sonja Isailović, koja je u obe predstave mnogo više prostora imala da pokaže kako peva, oduševila je. Prosto rečeno.

Zašto pišem o dve predstave ođednom. Zato što su one dva od tri dela “Novosadskog omnibusa” koji je još uvek u nastajanju. 

Igor Burić