АЛЕКСАНДАР ВЛАХОВИЋ Снажан привредни раст као императив

У  току су завршне припреме за “Копаоник бизнис формум”. За овогодишњи 26. по реду “ српски Давос”, влада велико интересовање и већ сада се, како је за “Дневник” рекао Алексадар Влаховић, председник Савеза економиста Србије и  председник Програмског програма “Копаоник бизнис форума”,  очекује више од 1300 учесника којима  је  припремљен  интензиван програм. Наш саговорник истиче да ће током четири дана рада Форума бити  26 панела, шест специјалних догађаја, три пленарне сесије, а учешће су потврдили готово сви министри из економског дела Владе Србије, укључујући и премијерку Ану Брнабић, а  специјални гост је господин Гери Џејкобс, председник Светске академије уметности и науке.

- Централна тема овогодишњег Форума је “Србија десет година после велике рецесије – снажан раст као императив”. Намера нам је да направимо  рекапитулацију економске политике наше земље у протеклој деценији, да укажемо на фундаменталне грешке у одабиру фискалних и монетарних механизама и мера као одговор на светску економска кризу 2008. године, али и  да истакнемо прогрес направљен након 2014. године, тачније  поправљање свих макроекономских агрегата реализацијом краткорочне фискалне консолидације – каже Влаховић.

О чему ће се још разговарати на “српском Давосу”?

- Циљ нам је да сигнализирамо на потенцијалне опасности које постоје у текућој економској политици, попут превременог попуштања у јавној текућој потрошњи, недовољне брзине структурних реформи а посебно реструктурирања јавних предузећа, спорост у јачању институција. Поред тога желимо да дамо одговор на питање да ли и колико је привреда Србије данас отпорнија на евентуалне екстерне шокове у поређењу са 2008. годином, као и  да промовишемо потребу снажнијег раста у наредним годинама што је услов за брже достизање нивоа развијености земаља Централне и  Источне Европе. Шта су препреке, да ли је постојећи ниво укупних инвестиција довољан за тај амбициозни план и шта учинити да достигнемо фамозних 25% БДП укупних инвестиција.

Недавно је генерална секретарка  Савета за регионалну сарадњу Мајлинда Брегу изјавила да ће земљама Балкана, уз садашње стопе раста, бити потребно 50 година да стигну тренутни немачки стандард. Колико су овакве оцене тачне и шта треба да учинимо да би “брже” стигли до просечног стандарда ЕУ?

- То је чак и оптимистичка процена и она подразумева да просечне стопе раста буду на предкризном нивоу, тачније у периоду од 2000. до 2008.  године. Ако се пак пројекција заснива на посткризним стопама раста биће нам потребно четири пута више времена за достизање просечног стандарда ЕУ. Међутим, то су само статистичке пројекције и оне, суштински, не значе ништа. Када је у питању Србија, ова порука је упозорење да будуће стопе раста морају бити знатно више од постојећих, тачније 5 и више процента годишње. И онда, логично, анализирамо шта су препреке које нас онемогућавају да већ данас имамо раст на том нивоу. Одговор је логичан: ниске и слабе инвестиције и ту долазимо до овогодишње централне теме Копаоник бизнис форуму.

Баланс између плата и конкурентности

Има ли робусног раста привреде са ниским платама наших радника, с једне, а с друге стрене постоји ли реални простор за веће зараде?

- Ми смо стално на ивици популистичког третмана овог веома важног питања. Јасно је да су зараде ниске, да се тешко саставља крај са крајем, али, са друге стране, основно питање је да ли оваква структура привреде на овом нивоу конкурентности може обезбедити бржи раст плата. Ту пре свега мислим на плате у јавном сектору. Ако оне расту брже од раста БДП-а, онда ћемо за последицу имати продубљење екстерних дефицита, пре свега дефицита текућег плаћања, а то није добро, јер у кризним временима која се најављују постизање баланса у девизној ликвидности је могуће само додатним задуживањем. Онда поново улазите у негативну спиралу какву смо имали до 2014. године. Такође, није добро да плате у државном сектору расту брже од плата у приватном сектору, а то се, бојим се, већ дешава.

Да поједноставим, ако повећате плате брже од реалних могућности, па се све то мултипликује разним кеш кредитима тј. банкарским производима (то се такође дешава), онда ће становништво куповати робу из увоза, дакле продубиће се екстерни дефицити. Зато раст плата, реални и номинални мора бити највише на нивоу раста БДП-а.

Последњих месеци стижу најаве нове светске економске кризе. Да ли такве најаве имају основа и како би се Србија снашла у новој кризи, само десет година после оне из 2008?

- Од кад постоји савремена тржишна економија, економисти, математичари, статистичари се труде да предвиде кризне периоде и у свим тим подухватима су углавном безуспешни. Па ни 2008. године  светски академски крем, државни лидери нису на Давосу расправљали о надолазећој кризи, чак није било ни назнака, тема је била сасвим другачија, а управо те године око 100 земаља света и  готово читава Европа (изузев Албаније, Пољске и Белорусије) је потонула у рецесију. Истина, има  јасних сигнала да светски раст, а поготово Еврозона, значајно успорава, првенствено због стагнирања светске трговине (на делу је трговински рат Америке и Кине) и, када је у питању Европа, због инхерентних политичких проблема. То није добро, поготово за нас јер су многи добри резултати у протекле 4 године остварени захваљујући утицају екстерне позитивне привредне коњуктуре. Да ли је Србија данас спремнија за нову кризу, то је тешко питање. Јавни дуг Србије је данас већи него што је био 2008. године и ту је мањи фискални простор. Са друге стране, данас је буџет у равнотежи, привредна структура битно  отпорнија, међутим као мала  и  отворена економија тешко да ћемо бити имуни на екстерне шокове.

Одлив мозгова и недостатак многих кадрова у Србији тема је којом се ових дана бави и сама држава. Постоји ли шанса да се млади и квалификовани радници задрже у Србији и од чега то зависи?

- Пре неколико месеци сам био учесник међународне конференције на којој је презентовано искуство Бугарске у решавању овог проблема. Подаци су заиста поражавајући. Упркос улагању у систем образовања, научно -технолошке паркове, истраживање и  развој, процес одлива мозгова није заустављен. Догодило се само да развијене земље Запада добијају још квалитетнију радну снагу. Слично се дешава и у другим земљама Источне Европе, изузев Пољске, Чешке и  Словачке. Не знам да ли се зна да је трећина становништва Балтичких земаља емигрирала, да је само у протеклих десет година три милиона Румуна отишло из земље. Ово је огроман, рекао бих, највећи проблем наше земље, што у комбинацији са другим негативним демографским кретањима не даје баш  пуно разлога за оптимизам. Но, најлакше је предате се и не радити ништа. Мислим да се мора поћи од реформе образовања, значајно већег улагања у науку, истраживање, развој. Неопходно је коначно средити стање у високом образовању, “раздвојити жито од кукоља”.

Потребно је повратити углед и материјално оснажити стуб сваког друштва - средњи сталеж, учитеље, наставнике, васпитаче, професоре. Све заједно се може урадити само ефикасном реализацијом агенде структурних реформи и јачањем институција. То мора да буде дуготрајни процес на коме ће радити све угледне институције наше земље, све садашње и будуће Владе.

Љубинка Малешевић