ALEKSANDAR VLAHOVIĆ Snažan privredni rast kao imperativ

U  toku su završne pripreme za “Kopaonik biznis formum”. Za ovogodišnji 26. po redu “ srpski Davos”, vlada veliko interesovanje i već sada se, kako je za “Dnevnik” rekao Aleksadar Vlahović, predsednik Saveza ekonomista Srbije i  predsednik Programskog programa “Kopaonik biznis foruma”,  očekuje više od 1300 učesnika kojima  je  pripremljen  intenzivan program. Naš sagovornik ističe da će tokom četiri dana rada Foruma biti  26 panela, šest specijalnih događaja, tri plenarne sesije, a učešće su potvrdili gotovo svi ministri iz ekonomskog dela Vlade Srbije, uključujući i premijerku Anu Brnabić, a  specijalni gost je gospodin Geri Džejkobs, predsednik Svetske akademije umetnosti i nauke.

- Centralna tema ovogodišnjeg Foruma je “Srbija deset godina posle velike recesije – snažan rast kao imperativ”. Namera nam je da napravimo  rekapitulaciju ekonomske politike naše zemlje u protekloj deceniji, da ukažemo na fundamentalne greške u odabiru fiskalnih i monetarnih mehanizama i mera kao odgovor na svetsku ekonomska krizu 2008. godine, ali i  da istaknemo progres napravljen nakon 2014. godine, tačnije  popravljanje svih makroekonomskih agregata realizacijom kratkoročne fiskalne konsolidacije – kaže Vlahović.

O čemu će se još razgovarati na “srpskom Davosu”?

- Cilj nam je da signaliziramo na potencijalne opasnosti koje postoje u tekućoj ekonomskoj politici, poput prevremenog popuštanja u javnoj tekućoj potrošnji, nedovoljne brzine strukturnih reformi a posebno restrukturiranja javnih preduzeća, sporost u jačanju institucija. Pored toga želimo da damo odgovor na pitanje da li i koliko je privreda Srbije danas otpornija na eventualne eksterne šokove u poređenju sa 2008. godinom, kao i  da promovišemo potrebu snažnijeg rasta u narednim godinama što je uslov za brže dostizanje nivoa razvijenosti zemalja Centralne i  Istočne Evrope. Šta su prepreke, da li je postojeći nivo ukupnih investicija dovoljan za taj ambiciozni plan i šta učiniti da dostignemo famoznih 25% BDP ukupnih investicija.

Nedavno je generalna sekretarka  Saveta za regionalnu saradnju Majlinda Bregu izjavila da će zemljama Balkana, uz sadašnje stope rasta, biti potrebno 50 godina da stignu trenutni nemački standard. Koliko su ovakve ocene tačne i šta treba da učinimo da bi “brže” stigli do prosečnog standarda EU?

- To je čak i optimistička procena i ona podrazumeva da prosečne stope rasta budu na predkriznom nivou, tačnije u periodu od 2000. do 2008.  godine. Ako se pak projekcija zasniva na postkriznim stopama rasta biće nam potrebno četiri puta više vremena za dostizanje prosečnog standarda EU. Međutim, to su samo statističke projekcije i one, suštinski, ne znače ništa. Kada je u pitanju Srbija, ova poruka je upozorenje da buduće stope rasta moraju biti znatno više od postojećih, tačnije 5 i više procenta godišnje. I onda, logično, analiziramo šta su prepreke koje nas onemogućavaju da već danas imamo rast na tom nivou. Odgovor je logičan: niske i slabe investicije i tu dolazimo do ovogodišnje centralne teme Kopaonik biznis forumu.

Balans između plata i konkurentnosti

Ima li robusnog rasta privrede sa niskim platama naših radnika, s jedne, a s druge strene postoji li realni prostor za veće zarade?

- Mi smo stalno na ivici populističkog tretmana ovog veoma važnog pitanja. Jasno je da su zarade niske, da se teško sastavlja kraj sa krajem, ali, sa druge strane, osnovno pitanje je da li ovakva struktura privrede na ovom nivou konkurentnosti može obezbediti brži rast plata. Tu pre svega mislim na plate u javnom sektoru. Ako one rastu brže od rasta BDP-a, onda ćemo za posledicu imati produbljenje eksternih deficita, pre svega deficita tekućeg plaćanja, a to nije dobro, jer u kriznim vremenima koja se najavljuju postizanje balansa u deviznoj likvidnosti je moguće samo dodatnim zaduživanjem. Onda ponovo ulazite u negativnu spiralu kakvu smo imali do 2014. godine. Takođe, nije dobro da plate u državnom sektoru rastu brže od plata u privatnom sektoru, a to se, bojim se, već dešava.

Da pojednostavim, ako povećate plate brže od realnih mogućnosti, pa se sve to multiplikuje raznim keš kreditima tj. bankarskim proizvodima (to se takođe dešava), onda će stanovništvo kupovati robu iz uvoza, dakle produbiće se eksterni deficiti. Zato rast plata, realni i nominalni mora biti najviše na nivou rasta BDP-a.

Poslednjih meseci stižu najave nove svetske ekonomske krize. Da li takve najave imaju osnova i kako bi se Srbija snašla u novoj krizi, samo deset godina posle one iz 2008?

- Od kad postoji savremena tržišna ekonomija, ekonomisti, matematičari, statističari se trude da predvide krizne periode i u svim tim poduhvatima su uglavnom bezuspešni. Pa ni 2008. godine  svetski akademski krem, državni lideri nisu na Davosu raspravljali o nadolazećoj krizi, čak nije bilo ni naznaka, tema je bila sasvim drugačija, a upravo te godine oko 100 zemalja sveta i  gotovo čitava Evropa (izuzev Albanije, Poljske i Belorusije) je potonula u recesiju. Istina, ima  jasnih signala da svetski rast, a pogotovo Evrozona, značajno usporava, prvenstveno zbog stagniranja svetske trgovine (na delu je trgovinski rat Amerike i Kine) i, kada je u pitanju Evropa, zbog inherentnih političkih problema. To nije dobro, pogotovo za nas jer su mnogi dobri rezultati u protekle 4 godine ostvareni zahvaljujući uticaju eksterne pozitivne privredne konjukture. Da li je Srbija danas spremnija za novu krizu, to je teško pitanje. Javni dug Srbije je danas veći nego što je bio 2008. godine i tu je manji fiskalni prostor. Sa druge strane, danas je budžet u ravnoteži, privredna struktura bitno  otpornija, međutim kao mala  i  otvorena ekonomija teško da ćemo biti imuni na eksterne šokove.

Odliv mozgova i nedostatak mnogih kadrova u Srbiji tema je kojom se ovih dana bavi i sama država. Postoji li šansa da se mladi i kvalifikovani radnici zadrže u Srbiji i od čega to zavisi?

- Pre nekoliko meseci sam bio učesnik međunarodne konferencije na kojoj je prezentovano iskustvo Bugarske u rešavanju ovog problema. Podaci su zaista poražavajući. Uprkos ulaganju u sistem obrazovanja, naučno -tehnološke parkove, istraživanje i  razvoj, proces odliva mozgova nije zaustavljen. Dogodilo se samo da razvijene zemlje Zapada dobijaju još kvalitetniju radnu snagu. Slično se dešava i u drugim zemljama Istočne Evrope, izuzev Poljske, Češke i  Slovačke. Ne znam da li se zna da je trećina stanovništva Baltičkih zemalja emigrirala, da je samo u proteklih deset godina tri miliona Rumuna otišlo iz zemlje. Ovo je ogroman, rekao bih, najveći problem naše zemlje, što u kombinaciji sa drugim negativnim demografskim kretanjima ne daje baš  puno razloga za optimizam. No, najlakše je predate se i ne raditi ništa. Mislim da se mora poći od reforme obrazovanja, značajno većeg ulaganja u nauku, istraživanje, razvoj. Neophodno je konačno srediti stanje u visokom obrazovanju, “razdvojiti žito od kukolja”.

Potrebno je povratiti ugled i materijalno osnažiti stub svakog društva - srednji stalež, učitelje, nastavnike, vaspitače, profesore. Sve zajedno se može uraditi samo efikasnom realizacijom agende strukturnih reformi i jačanjem institucija. To mora da bude dugotrajni proces na kome će raditi sve ugledne institucije naše zemlje, sve sadašnje i buduće Vlade.

Ljubinka Malešević