Ђукић Дејановић: Од 2002. Војводина остала без 150.000 становника

Иако борба са “белом кугом” траје већ деценијама, у 2016. години забележен је неславни рекорд – најмањи број рођених беба од кад статистика бележе ове податке. На негативну демографску слику утиче више фактора који захтевају и широко поље борбе са негативним утицајима, а држава је одлучила да се о демографији и популационој политици брине засебно министарство које је поверено Славици Ђукић Дејановић.

Скоро да смо већ навикнути на драматичне податке и још драстичније процене о кретању броја становништва у Србији, а према последњој анализи наша држава ће, уколико се нешто не промени, до 2050. године изгубити близу једне петине, односно око 1,5 милиона становника. 

„Стручњаци од средине прошлог века упозоравају да ће нас бити све мање и мање и да ћемо доћи у ситуацију у којој смо сада да демографски индикатори просто застрашују. Јер ако се на хиљаду становника роди девет беба, а умре четрнаесторо људи, не треба бити нарочит математичар да се израчуна да је Србија сваке године мања за 35 до 40 хиљада становника.

Када се томе додају миграције и чињеница да смо шеста најстарија нација у Европи, сасвим је јасно да ће бројке бити све лошије ако се ништа не предузме. Зато је одлука да се у Влади формира засебан кабинет који ће се бавити демографијом и популационом политиком врло важна јер држава мора преузети део одговорности за такву ситуацију кроз потезе које ће повући.

Иако је добра стратегија за подстицање рађања донета још 2008. године, она је практично “стајала у фиоци”. Сада је она унапређена, направљен је акциони план за 2018. и 2019. у којем стоји које институције у којим роковима морају да спроведу планиране активности, основана су два нивоа рада – национални и локални и сматрамо да ће то донети одређена побољшања. При томе, мора се имати у виду да је мерна јединица у демографији 10 година тако да резултати онога што се ради неће бити видљиви одмах.

Ако узмемо за пример Војводину - према подацима из 2016. године, покрајина је имала 1.881.000 становника што је за чак 150.000 мање него 2002. године, односно за мање од 15 година је број житеља смањен за осам одсто и то је заиста више него забрињавајуће.“

Као најчешћи фактори негативног природног прираштаја се наводе општа економска ситуација, миграције становништва, релативно висока стопа морталитета и неплодност?

„Код нас је на жалост изражена кумулација свих тих фактора. Ми имамо ту “беби бум” генерацију која је настала по окончању Другог светског рата и то су особе које су сада у седамдесетим годинама живота. По природи ствари те генерације одлазе и делом и због тога сада имамо повећану смртност. Миграције су са друге стране једна од цивилизацијских карактеристика савременог живота. Када је у питању Војводина, њу карактерише да су миграције углавном унутрашње, где је врло изражено мигрирање ка Новом Саду, Суботици и Старој Пазови. Међутим, на нивоу Србије је врло изражен и проблем спољних миграција. При томе то више нису класични гастарбајтери као што смо их имали некада, сада одлазе  образовани млади људи, потенцијални родитељи који напуштају државу пре свега из економских разлога, тамо формирају своје породице и започињу живот са приличном тенденцијом да се не врате у Србију. То је, осим што остајемо без потенцијалних родитеља, и велики привредни проблем јер нам одлази радно способно становништво. Оно што се мора додати на листу негативних утицаја на наш прородни прираштај је здравствена култура која је код нас на жалост прилично ниска. Проценат обољевања од рецимо онколошких болести је код нас исти као и у већини европских држава, али нам је смртност у неким категоријама тих болести и по 6-7 пута већа јер се јако касно дијагностикују те болести.“

Комплетна Европа од 2015. године први пут бележи негативни природни прираштај?

„То нам говори да економски фактор није једини који утиче на демографску слику јер да је он пресудан високо развијене земље попут скандинавских и осталих уређених европских државе не би имале проблем са падом броја становника. Очигледно је да питање демографске политике нема граница и оно се мора решавати на ширем нивоу. Зато демографи из свих земаља размењују искуства, упоређују стратегије и траже решења која се могу применити и донети позитивне резултате.“

Наша национална Стратегија предвиђа један основни циљ и неколико посебних праваца деловања...

„Основни је да нас буде у истом броју, а да би га остварили морамо предузети читав низ мера. Једна од мера је финансијска подршка породици и код нас то јесте врло битан актор и ми смо ове године донели Закон о финансијској подршци породици. Од 1. јула за свако прворођено дете, породица ће имати ту прву помоћ у износу од око 100 хиљада динара. То није нека велика сума, али јесте помак у односу на досадашњу праксу. Осим тога, подзаконским актима би требало да се побољша подршка и за друго и треће дете, јер када је у питању демографија имамо велики проблем са недовољним бројем родитеља који имају двоје и троје деце.

Код нас чак 52 одсто жена у фертилном периоду има једно дете, 38-40 одсто има двоје деце, а само осам одсто жена у тим најбољим годинама за рађање има троје и више деце. Да би се обнављали требало би да имамо око 11 одсто жена са једним дететом, 44 одсто са двоје и 45 одсто са троје деце. Према томе нама је стимулиција за друго и треће дете од изузетне важности.

Посебни циљеви стратегије су ублажавање економске цене подизања детета,  усклађивање рада и родитељства,  снижавање психолошке цене родитељства,  промоција репродуктивног здравља адолесцената,  борба против неплодности, популациона едукација и активирање локалне самоуправе.“

Многи параметри указују да економски фактор није пресудан када је питању демографија; како се наша Стратегија односи према љубави као “кључном састојку”?             

„Комплетан документ је урађен уз породичну оријентацију која јесте друго име за љубав. Она је присутна у односу према мајци који треба да се гради и у образовним системима већ од предшколског узраста. Сматрамо да је јако важно да деца стекну појам о породичном стаблу, о љубави према брату и сестри, о љубави њихових родитеља. Такав систем вредности треба поново подићи јер морамо признати да изузев у бајкама, у нашој реалности тога нема много. 

На последњем попису 2011. године, једна трећина ситуираних жена старости од 30 до 33 године, углавном са високим степеном образовања, које немају децу се изјаснило да их неће ни имати. То је шокантан податак, а још фрапантнији је њихов одговор због чега неће да рађају – зато што немају поверење у партнера, у породицу и у државу, управо тим редоследом. И то нам такође говори да се променио систем вредности и да мора да се ради и на јачању партнерског односа код подизања и васпитања деце.  У том смислу у Словенији сам видела занимљиву акцију њихове министарке за демографију која дели дечје портикле на којима пише “Тата, гладан сам!” чиме покушавају да скрену пажњу да бригу о детету морају да воде оба родитеља.“

Нико Перковић

 

Заустављање пада наталитета

Негативни демографски показатељи годинама расту, у последњих неколико година они су достигли и неке “црне рекорде”.        

„Од када статистика бележи те податке у Србији, 2016. година је година у којој се родило најмање беба, у којој је смртност била највиша и у којој су стопе пада биле јако велике. Истовремено то је година у којој је наша Влада донела одлуку да се формира кабинет за демографију и популациону политику чији је основни задатак превенција даљег пада свих индикатора.

Током марта ће бити завршена анализа података за 2017. годину за коју већ сада знамо да ће стопа смртности сигурно бити већа, али би било добро да имамо смањење пада стопе рођених. Однос рођених и умрлих неће бити добар, али се надамо да ће број рођених бити макар исти као prеthodnе године јер и то би био неки знак да смо зауставили пад наталитета.“