Đukić Dejanović: Od 2002. Vojvodina ostala bez 150.000 stanovnika

Iako borba sa “belom kugom” traje već decenijama, u 2016. godini zabeležen je neslavni rekord – najmanji broj rođenih beba od kad statistika beleže ove podatke. Na negativnu demografsku sliku utiče više faktora koji zahtevaju i široko polje borbe sa negativnim uticajima, a država je odlučila da se o demografiji i populacionoj politici brine zasebno ministarstvo koje je povereno Slavici Đukić Dejanović.

Skoro da smo već naviknuti na dramatične podatke i još drastičnije procene o kretanju broja stanovništva u Srbiji, a prema poslednjoj analizi naša država će, ukoliko se nešto ne promeni, do 2050. godine izgubiti blizu jedne petine, odnosno oko 1,5 miliona stanovnika. 

„Stručnjaci od sredine prošlog veka upozoravaju da će nas biti sve manje i manje i da ćemo doći u situaciju u kojoj smo sada da demografski indikatori prosto zastrašuju. Jer ako se na hiljadu stanovnika rodi devet beba, a umre četrnaestoro ljudi, ne treba biti naročit matematičar da se izračuna da je Srbija svake godine manja za 35 do 40 hiljada stanovnika.

Kada se tome dodaju migracije i činjenica da smo šesta najstarija nacija u Evropi, sasvim je jasno da će brojke biti sve lošije ako se ništa ne preduzme. Zato je odluka da se u Vladi formira zaseban kabinet koji će se baviti demografijom i populacionom politikom vrlo važna jer država mora preuzeti deo odgovornosti za takvu situaciju kroz poteze koje će povući.

Iako je dobra strategija za podsticanje rađanja doneta još 2008. godine, ona je praktično “stajala u fioci”. Sada je ona unapređena, napravljen je akcioni plan za 2018. i 2019. u kojem stoji koje institucije u kojim rokovima moraju da sprovedu planirane aktivnosti, osnovana su dva nivoa rada – nacionalni i lokalni i smatramo da će to doneti određena poboljšanja. Pri tome, mora se imati u vidu da je merna jedinica u demografiji 10 godina tako da rezultati onoga što se radi neće biti vidljivi odmah.

Ako uzmemo za primer Vojvodinu - prema podacima iz 2016. godine, pokrajina je imala 1.881.000 stanovnika što je za čak 150.000 manje nego 2002. godine, odnosno za manje od 15 godina je broj žitelja smanjen za osam odsto i to je zaista više nego zabrinjavajuće.“

Kao najčešći faktori negativnog prirodnog priraštaja se navode opšta ekonomska situacija, migracije stanovništva, relativno visoka stopa mortaliteta i neplodnost?

„Kod nas je na žalost izražena kumulacija svih tih faktora. Mi imamo tu “bebi bum” generaciju koja je nastala po okončanju Drugog svetskog rata i to su osobe koje su sada u sedamdesetim godinama života. Po prirodi stvari te generacije odlaze i delom i zbog toga sada imamo povećanu smrtnost. Migracije su sa druge strane jedna od civilizacijskih karakteristika savremenog života. Kada je u pitanju Vojvodina, nju karakteriše da su migracije uglavnom unutrašnje, gde je vrlo izraženo migriranje ka Novom Sadu, Subotici i Staroj Pazovi. Međutim, na nivou Srbije je vrlo izražen i problem spoljnih migracija. Pri tome to više nisu klasični gastarbajteri kao što smo ih imali nekada, sada odlaze  obrazovani mladi ljudi, potencijalni roditelji koji napuštaju državu pre svega iz ekonomskih razloga, tamo formiraju svoje porodice i započinju život sa priličnom tendencijom da se ne vrate u Srbiju. To je, osim što ostajemo bez potencijalnih roditelja, i veliki privredni problem jer nam odlazi radno sposobno stanovništvo. Ono što se mora dodati na listu negativnih uticaja na naš prorodni priraštaj je zdravstvena kultura koja je kod nas na žalost prilično niska. Procenat oboljevanja od recimo onkoloških bolesti je kod nas isti kao i u većini evropskih država, ali nam je smrtnost u nekim kategorijama tih bolesti i po 6-7 puta veća jer se jako kasno dijagnostikuju te bolesti.“

Kompletna Evropa od 2015. godine prvi put beleži negativni prirodni priraštaj?

„To nam govori da ekonomski faktor nije jedini koji utiče na demografsku sliku jer da je on presudan visoko razvijene zemlje poput skandinavskih i ostalih uređenih evropskih države ne bi imale problem sa padom broja stanovnika. Očigledno je da pitanje demografske politike nema granica i ono se mora rešavati na širem nivou. Zato demografi iz svih zemalja razmenjuju iskustva, upoređuju strategije i traže rešenja koja se mogu primeniti i doneti pozitivne rezultate.“

Naša nacionalna Strategija predviđa jedan osnovni cilj i nekoliko posebnih pravaca delovanja...

„Osnovni je da nas bude u istom broju, a da bi ga ostvarili moramo preduzeti čitav niz mera. Jedna od mera je finansijska podrška porodici i kod nas to jeste vrlo bitan aktor i mi smo ove godine doneli Zakon o finansijskoj podršci porodici. Od 1. jula za svako prvorođeno dete, porodica će imati tu prvu pomoć u iznosu od oko 100 hiljada dinara. To nije neka velika suma, ali jeste pomak u odnosu na dosadašnju praksu. Osim toga, podzakonskim aktima bi trebalo da se poboljša podrška i za drugo i treće dete, jer kada je u pitanju demografija imamo veliki problem sa nedovoljnim brojem roditelja koji imaju dvoje i troje dece.

Kod nas čak 52 odsto žena u fertilnom periodu ima jedno dete, 38-40 odsto ima dvoje dece, a samo osam odsto žena u tim najboljim godinama za rađanje ima troje i više dece. Da bi se obnavljali trebalo bi da imamo oko 11 odsto žena sa jednim detetom, 44 odsto sa dvoje i 45 odsto sa troje dece. Prema tome nama je stimulicija za drugo i treće dete od izuzetne važnosti.

Posebni ciljevi strategije su ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta,  usklađivanje rada i roditeljstva,  snižavanje psihološke cene roditeljstva,  promocija reproduktivnog zdravlja adolescenata,  borba protiv neplodnosti, populaciona edukacija i aktiviranje lokalne samouprave.“

Mnogi parametri ukazuju da ekonomski faktor nije presudan kada je pitanju demografija; kako se naša Strategija odnosi prema ljubavi kao “ključnom sastojku”?             

„Kompletan dokument je urađen uz porodičnu orijentaciju koja jeste drugo ime za ljubav. Ona je prisutna u odnosu prema majci koji treba da se gradi i u obrazovnim sistemima već od predškolskog uzrasta. Smatramo da je jako važno da deca steknu pojam o porodičnom stablu, o ljubavi prema bratu i sestri, o ljubavi njihovih roditelja. Takav sistem vrednosti treba ponovo podići jer moramo priznati da izuzev u bajkama, u našoj realnosti toga nema mnogo. 

Na poslednjem popisu 2011. godine, jedna trećina situiranih žena starosti od 30 do 33 godine, uglavnom sa visokim stepenom obrazovanja, koje nemaju decu se izjasnilo da ih neće ni imati. To je šokantan podatak, a još frapantniji je njihov odgovor zbog čega neće da rađaju – zato što nemaju poverenje u partnera, u porodicu i u državu, upravo tim redosledom. I to nam takođe govori da se promenio sistem vrednosti i da mora da se radi i na jačanju partnerskog odnosa kod podizanja i vaspitanja dece.  U tom smislu u Sloveniji sam videla zanimljivu akciju njihove ministarke za demografiju koja deli dečje portikle na kojima piše “Tata, gladan sam!” čime pokušavaju da skrenu pažnju da brigu o detetu moraju da vode oba roditelja.“

Niko Perković

 

Zaustavljanje pada nataliteta

Negativni demografski pokazatelji godinama rastu, u poslednjih nekoliko godina oni su dostigli i neke “crne rekorde”.        

„Od kada statistika beleži te podatke u Srbiji, 2016. godina je godina u kojoj se rodilo najmanje beba, u kojoj je smrtnost bila najviša i u kojoj su stope pada bile jako velike. Istovremeno to je godina u kojoj je naša Vlada donela odluku da se formira kabinet za demografiju i populacionu politiku čiji je osnovni zadatak prevencija daljeg pada svih indikatora.

Tokom marta će biti završena analiza podataka za 2017. godinu za koju već sada znamo da će stopa smrtnosti sigurno biti veća, ali bi bilo dobro da imamo smanjenje pada stope rođenih. Odnos rođenih i umrlih neće biti dobar, ali se nadamo da će broj rođenih biti makar isti kao prethodne godine jer i to bi bio neki znak da smo zaustavili pad nataliteta.“