Студија о употреби тела Атиле Антала: Корист или искоришћавање?
НОВИ САД: “Тело, секс и стварност - етика у постдрамског позоришту”, наслов је предавања које је недавно на суботичком фестивалу “Дезире” одржао редитељ Атила Антал. Тема је радна и представља његову докторску студију.
Изузетно занимљиво и актуелно, у светлу протеклог Битефа и расправа о “употреби тела” или још боље “употреби меса”, у контексту представе “Олимп” Јана Фабра. А на “Дезиреу”, фестивалу који, између осталог, негује физички театар, такође више него примерена.
Посебна прича је Холивуд, који је недавно потресао низ исповести глумаца и глумица да су били сексуално узнемиравани или напаствовани током рада, да су ћутали о томе, како би сачували посао.
Бавим се аспектима позоришног стваралаштва који укључују етичка питања. Хипотеза је да су та питања у постдрамског позоришту другачија од питања у драмском, грађанском позоришту. Ако погледамо естетику перформанса, можемо се упитати шта би ту била етика, објашњава нам Атила Антал.
Према његовим речима, на почетку је тог истраживања.
Тема се отвара и постаје све шира и шира. Врло је актуелна у данашњој атмосфери пуној сексуалних злоупотреба, махом у бранши филма и позоришта. Кроз скандале и трауме се отварају питања које су то ситуације и који су начини рада који доводе до ескалације проблема, каже наш саговорник.
И поред свеприсутности, од света реклама, до света политике, Антал се концентрисао на постдрамскоо позориште, у којем се ауторским поступцима често отварају питања тела извођача. Чим је тело изложено, није изложено само публици. Изложено је рефлексији извђача који га излаже.
Иза тога су питања која се не тичу само естетског доживљаја, него како до њих долазимо, шта се ту улаже, које су то сразмере не само рада, него и физикума, себе, да ли се то исплати, не само у новчаном смислу, пита се Антал и додаје:
Тражио сам и проналазим примере за то. И сам сам се тиме бавио кроз своје радове. Моја последња представа, “Нечији анђео”, бавила се темом силовања и питао сам се како то поставити на сцену, па сад, на неки начин, настављам рад на томе.
Перформанси Марине Абрамовић, представе Јана Фабра, Ива Димчева, у великој мери у фокусу имају тело.
Други правац Анталовог истраживања су тела - не извођача, перформера, него оних који то нису: особа с инвалидитетом, бескућника, овисника...
Ту се рађа још једно питање које превазилази естетско - кад је то само искоришћавање, а кад има позитиван учинак.
Јан Фабр свакако користи тела. Користи и месо, али месо је објекат, јер више није живо, иако је било. Тела која су између тог меса су занимљивија и проблематичнија. Сцена у којој извођач треба да има ерекцију без икаквог додира, једном успе, једном не успе. Из угла публике, јасно је да то није лако постићи и то јесте врста перформанса, али одмах се поставља питање чему то. Да ли тај напор даје нешто друго, осим тог напора, и са стране извођача, и са стране публике. Кроз 24 сата пролазимо кроз разне нивое митологије, сексуалности, свести, несвести, бесвести... А питање - шта с тим - увек остаје, каже Антал, закључујући да разлику у виђењу ових питања праве и гледаоци, уносећи нешто своје у то. Поготово зато што могућност одговора доводи до новог нивоа разумевања.
Ми можемо, наставља Антал, да радимо све, али потребна је свест зашто. Јер, ако нема тога, онда је то само пука атракција, фрик шоу и циркус.
И. Бурић
