Studija o upotrebi tela Atile Antala: Korist ili iskorišćavanje?

Izuzetno zanimljivo i aktuelno, u svetlu proteklog Bitefa i rasprava o “upotrebi tela” ili još bolje “upotrebi mesa”, u kontekstu predstave “Olimp” Jana Fabra. A na “Dezireu”, festivalu koji, između ostalog, neguje fizički teatar, takođe više nego primerena.

Posebna priča je Holivud, koji je nedavno potresao niz ispovesti glumaca i glumica da su bili seksualno uznemiravani ili napastvovani tokom rada, da su ćutali o tome, kako bi sačuvali posao.

Bavim se aspektima pozorišnog stvaralaštva koji uključuju etička pitanja. Hipoteza je da su ta pitanja u postdramskog pozorištu drugačija od pitanja u dramskom, građanskom pozorištu. Ako pogledamo estetiku performansa, možemo se upitati šta bi tu bila etika, objašnjava nam Atila Antal.

Prema njegovim rečima, na početku je tog istraživanja.

Tema se otvara i postaje sve šira i šira. Vrlo je aktuelna u današnjoj atmosferi punoj seksualnih zloupotreba, mahom u branši filma i pozorišta. Kroz skandale i traume se otvaraju pitanja koje su to situacije i koji su načini rada koji dovode do eskalacije problema, kaže naš sagovornik.

I pored sveprisutnosti, od sveta reklama, do sveta politike, Antal se koncentrisao na postdramskoo pozorište, u kojem se autorskim postupcima često otvaraju pitanja tela izvođača. Čim je telo izloženo, nije izloženo samo publici. Izloženo je refleksiji izvđača koji ga izlaže.

Iza toga su pitanja koja se ne tiču samo estetskog doživljaja, nego kako do njih dolazimo, šta se tu ulaže, koje su to srazmere ne samo rada, nego i fizikuma, sebe, da li se to isplati, ne samo u novčanom smislu, pita se Antal i dodaje:

Tražio sam i pronalazim primere za to. I sam sam se time bavio kroz svoje radove. Moja poslednja predstava, “Nečiji anđeo”, bavila se temom silovanja i pitao sam se kako to postaviti na scenu, pa sad, na neki način, nastavljam rad na tome.

Performansi Marine Abramović, predstave Jana Fabra, Iva Dimčeva, u velikoj meri u fokusu imaju telo.

Drugi pravac Antalovog istraživanja su tela - ne izvođača, performera, nego onih koji to nisu: osoba s invaliditetom, beskućnika, ovisnika...

Tu se rađa još jedno pitanje koje prevazilazi estetsko - kad je to samo iskorišćavanje, a kad ima pozitivan učinak.

Jan Fabr svakako koristi tela. Koristi i meso, ali meso je objekat, jer više nije živo, iako je bilo. Tela koja su između tog mesa su zanimljivija i problematičnija. Scena u kojoj izvođač treba da ima erekciju bez ikakvog dodira, jednom uspe, jednom ne uspe. Iz ugla publike, jasno je da to nije lako postići i to jeste vrsta performansa, ali odmah se postavlja pitanje čemu to. Da li taj napor daje nešto drugo, osim tog napora, i sa strane izvođača, i sa strane publike. Kroz 24 sata prolazimo kroz razne nivoe mitologije, seksualnosti, svesti, nesvesti, besvesti... A pitanje - šta s tim - uvek ostaje, kaže Antal, zaključujući da razliku u viđenju ovih pitanja prave i gledaoci, unoseći nešto svoje u to. Pogotovo zato što mogućnost odgovora dovodi do novog nivoa razumevanja.

Mi možemo, nastavlja Antal, da radimo sve, ali potrebna je svest zašto. Jer, ako nema toga, onda je to samo puka atrakcija, frik šou i cirkus.

I. Burić