Имовина СФРЈ остала где је била

Генерални секретар Министарства спољних послова Вељко Одаловић верује да ће у следећој години бити решен највећи број проблема, с обзиром на то да је бивша Југославија у иностранству имала 123 објекта, а да су њене наследнице до сада успеле да се договоре о подели 72, док се за 51 још увек тражи решење. Представници држава-сукцесора су се у Београду сагласили о неким предложеним решењима за 51 преостали објекат у иностранству, али нису могли да о томе и одлуче јер за то немају мандат.

„Одлуке које су пред Мешовитим комисијама нису лаке и представници држава би у наредна три месеца требало да добију подршку својих влада за решавање отворених питања, као и да се за то време прикупе нове информације о тржишним и другим елементима имовине која је предмет сукцесије“, објаснио је Одаловић.

Интерпол ће тражити слике?

Државе-сукцесори разрешиле су дилему за уметничке слике које су нађене у 20 објеката и оне су већ подељене по критеријуму порекла аутора. Међутим, у односу на попис из 1991. године недостаје неколико десетина слика и изгубљен им је сваки траг. Због тога је Србија предложила – а на осталим држава је да се или сложе или изнађу неко друго решење – да се о тим несталим уметничким сликама из дипломатско-конзуларних представништава бивше СФРЈ обавести Интерпол и да он настави да трага за њима.

„Због тога је постављен амбициозни рок да крајем марта буде настављена седница, на којој ће бити донете одређене резолуције које би разрешиле највећи део комплексних питања.“

Он истиче да је вредност преосталог 51 објекта дипломатско-конзуларних представништва у СФРЈ око 110 милиона долара, али да се prеthodnih година испоставило да је велики број њих заправо немогуће поделити. Као пример, наводи Копенхаген и Варшаву. Наиме, Одаловић каже да се за објекте у та два европска града мислило да су неспорни, али су се појавили проблеми јер Данска и Пољска траже вишемилионске суме да би сукцесор наставио да их користи. Уз то, додаје, суд у Пољској је одузео два објекта, док је известан број објеката у афричким државама узурпиран.

За четири велика комплекса – у Москви, Њу Делхију, Бразилији и Адис Абеби, по Одаловићевим речима, не постоји консезус да припадну било којој држави. Пошто је реч о објектима од по неколико хиљада квадрата, предложен је принцип поделе, а има и предлога да се они продају. Међутим, и ту има проблема јер објекти нису у пуном капацитету у власништву СФРЈ.

Једино о чему постоји заједничка одлука држава-сукцесора је заједничка продаја објеката у Њујорку, Токију, Берну и Бону. Одаловић истиче да се за објекат у Њујорку појавило интересовање и понуда од 14 милиона долара.

Љ. Малешевић