Српско црквено благо пред милион туриста

Под њеним се кровом данас чува више од хиљаду експоната, међу којима и неки од истинских бисера српске црквене уметности, попут Дарохранилице из манастира Грабовац, Царских двери, које су осликали Недељко Поповић и Георгије Ранита за иконостас у Српском Ковину, па иконе Богородица Одогитрија Моленија Петра Монастерлије, Богородица са Христом Зографа Митрофана, Деисис-триптихон Остоје Мркојевића, Скидање с крста Павела Ћурковића, Тајна вечера Арсе Теодоровића…

Како за „Дневник” открива управник Музеја Епархије будимске мр Коста Вуковић, ова ће зграда, ушушкана у дворској башти, остати у музејској функцији, али ће  више бити окренута истраживачима, док би се комуникација са посетиоцима одвијала у изложбеном простору на главном градском тргу. Јер, намера је да се од јесени 2018. постојећа стална поставка, обогаћена иконостасом Арсе Теодоровића из срушеног будимског Саборног храма, чија је реастаурација недавно завршена у Галерији Матице српске и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, пресели у тзв. Препарандију, буквално наслоњену на Благовештенску цркву, свега десетак корака удаљену од чувеног Трговачког крста, који је као симбол града и незаобилазна мета туриста, 

„Направљени су извођачки планови, имамо све испројектовано, расписан је тендер и надамо се да ће за две недеље процедура бити приведена крају, како бисмо до краја новембра, ако буде све у реду, потписали уговор са одабраним извођачем“, каже нам мр Коста Вуковић.

„То практично значи да би радови на обнови Препарандије могли да отпочну већ ове године, као и да буду окончане до средине лета све грађевинске активности, чиме би се стекли услови за сеобу сталне поставку. У сваком случају, наша је жеља да отварање нове сталне поставке у Препарандији уприличимо у октобру 2018.“

Подсетимо, пре неколико година мађарска држава је вратила Српској православној цркви Препарандију, а недавно је издвојила и новац за њему обнову. У питању је комплекс који формирају здање с краја 18. века и панел изграђен седамдесетих година прошлог столећа, односно реч је о укупно 1.600 квадратних метара корисног простора, које би сада требало ставити у музејску функцију. Камен темељац за старо здање положен је 1793, да би градња по плановима у то време знаменитог Антона Јохана Еснера почела 1794, а оригинална фасада је, уз малу модификацију, завршена 1797. Заправо, према записима историчара, с том зградом у неокласицистичком стилу, у којој је најпре била српска школа, а од 1812. до 1816. и чувена препарандија у којој су се образовали будући српски учитељи, завршавају се већи градитељски радови у старој Сентандреји.

Са десне стране улаза у Благовештенску цркву, ниже низ Грчку улицу која води ка Дунаву, накалемљено је поменуто ново крило. Идеја је вероватно била да се направи спој старог и новог, али је то урађено толико килаво и немушто да ова соцреалистичка израслина не само да се никако не уклапа у препознатљив сентандрејски амбијент, већ се може изучавати као пример промашаја у архитектонском и сваком другом смислу. Томе ваља додати и чињеницу да овај објекат, иако изграђен пре мање од пет деценија, делује дерутније од оног подигнутог пре више од два века.

„Ми смо раније нешто сами покушавали да радимо на санацији те нове зграде, колико су финансијске могућности Епархије дозвољавале, али је невоља што је она у катастрофалном стању, од фасаде па надаље. Стога је сад пројектом предвиђена њена темељна обнова, која подразумева и потпуно мењање спољног изгледа објекта, јер актуелни ни по чему није компатибилан амбијенту Сентандреје. Другим речима, то ће ново крило овим радовима добити потпуно нови визуелни идентитет. Поред тога, унутар обе зграде се уводе нове, функционалне инсталације, биће обезбеђени и адекватни клима уређаји, затим музејско осветљење, безбедносни систем... Реч је о веома комплексном захвату, који ће укупно – јер радови предвиђају и делимичну грађевинску реконструкцију старог здања – коштати око два милиона евра.“

Иначе, излазак сталне поставке Музеја на главни сентандрејски трг је - политичким речником говорећи  - стратешко питање. Сентандреја се, наиме, налази на северној туристичкој магистрали Мађарске, која има улогу да мало смањи притисак на Будимпешту. У том циљу се туристима, који дођу у походе мађарској престоници, готово по правилу нуди и једнодневни излет који обухвата Сентандреју, затим тврђаву Вишеград и још северније Естергом, важан центар Римокатоличке цркве, у којем се налази и Музеј хришћана. Захваљујући томе годишње кроз Сентандреју прође више од милион туриста! И зато је, објашњава мр Вуковић, изузетно важно да Музеј изађе на главну градску артерију којом током целе године тече права река туриста, јер је процена да би број посетилаца тада био вишеструко већи, а то би донело и финансијску стабилност установи.

„Музеј Епархије будимске и сада је стално отворен, међутим ипак је он тренутно удаљен од центра. Силаском на трг добијамо најбољу могућу локацију у граду за неку музејску установу“, оцена је мр Косте Вуковића.

„Наравно, ту локацију треба ваљано и осмишљено искористити, тако да наши планови, између осталог, предвиђају и формирање мултумедијалног центра у доњим трактатима, где ћему, уз помоћ интерактивних панела, едуковати посетиоце, односно где ћемо их практично припремати за обилазак наших највреднијих експоната. Изузетно је важно и то што ћемо у овом комплексу имати довољно простора да, поред модерно конципиране сталне поставке, приређујемо и разне привремене изложбе, којима планирамо да привучемо и нову публику. Циљ нам је да будемо стално присутни на музејској сцени Мађарске, али и да функционишемо као својеврстан српски културни центар, под чијим би се сводом одржавале презентације српске културе, и то не само историјског наслеђа, него и савременог стваралаштва, пре свега ликовног, али и музичког, књижевног…“    

М. Стајић