Srpsko crkveno blago pred milion turista

Pod njenim se krovom danas čuva više od hiljadu eksponata, među kojima i neki od istinskih bisera srpske crkvene umetnosti, poput Darohranilice iz manastira Grabovac, Carskih dveri, koje su oslikali Nedeljko Popović i Georgije Ranita za ikonostas u Srpskom Kovinu, pa ikone Bogorodica Odogitrija Molenija Petra Monasterlije, Bogorodica sa Hristom Zografa Mitrofana, Deisis-triptihon Ostoje Mrkojevića, Skidanje s krsta Pavela Ćurkovića, Tajna večera Arse Teodorovića…

Kako za „Dnevnik” otkriva upravnik Muzeja Eparhije budimske mr Kosta Vuković, ova će zgrada, ušuškana u dvorskoj bašti, ostati u muzejskoj funkciji, ali će  više biti okrenuta istraživačima, dok bi se komunikacija sa posetiocima odvijala u izložbenom prostoru na glavnom gradskom trgu. Jer, namera je da se od jeseni 2018. postojeća stalna postavka, obogaćena ikonostasom Arse Teodorovića iz srušenog budimskog Sabornog hrama, čija je reastauracija nedavno završena u Galeriji Matice srpske i Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, preseli u tzv. Preparandiju, bukvalno naslonjenu na Blagoveštensku crkvu, svega desetak koraka udaljenu od čuvenog Trgovačkog krsta, koji je kao simbol grada i nezaobilazna meta turista, 

„Napravljeni su izvođački planovi, imamo sve isprojektovano, raspisan je tender i nadamo se da će za dve nedelje procedura biti privedena kraju, kako bismo do kraja novembra, ako bude sve u redu, potpisali ugovor sa odabranim izvođačem“, kaže nam mr Kosta Vuković.

„To praktično znači da bi radovi na obnovi Preparandije mogli da otpočnu već ove godine, kao i da budu okončane do sredine leta sve građevinske aktivnosti, čime bi se stekli uslovi za seobu stalne postavku. U svakom slučaju, naša je želja da otvaranje nove stalne postavke u Preparandiji upriličimo u oktobru 2018.“

Podsetimo, pre nekoliko godina mađarska država je vratila Srpskoj pravoslavnoj crkvi Preparandiju, a nedavno je izdvojila i novac za njemu obnovu. U pitanju je kompleks koji formiraju zdanje s kraja 18. veka i panel izgrađen sedamdesetih godina prošlog stoleća, odnosno reč je o ukupno 1.600 kvadratnih metara korisnog prostora, koje bi sada trebalo staviti u muzejsku funkciju. Kamen temeljac za staro zdanje položen je 1793, da bi gradnja po planovima u to vreme znamenitog Antona Johana Esnera počela 1794, a originalna fasada je, uz malu modifikaciju, završena 1797. Zapravo, prema zapisima istoričara, s tom zgradom u neoklasicističkom stilu, u kojoj je najpre bila srpska škola, a od 1812. do 1816. i čuvena preparandija u kojoj su se obrazovali budući srpski učitelji, završavaju se veći graditeljski radovi u staroj Sentandreji.

Sa desne strane ulaza u Blagoveštensku crkvu, niže niz Grčku ulicu koja vodi ka Dunavu, nakalemljeno je pomenuto novo krilo. Ideja je verovatno bila da se napravi spoj starog i novog, ali je to urađeno toliko kilavo i nemušto da ova socrealistička izraslina ne samo da se nikako ne uklapa u prepoznatljiv sentandrejski ambijent, već se može izučavati kao primer promašaja u arhitektonskom i svakom drugom smislu. Tome valja dodati i činjenicu da ovaj objekat, iako izgrađen pre manje od pet decenija, deluje derutnije od onog podignutog pre više od dva veka.

„Mi smo ranije nešto sami pokušavali da radimo na sanaciji te nove zgrade, koliko su finansijske mogućnosti Eparhije dozvoljavale, ali je nevolja što je ona u katastrofalnom stanju, od fasade pa nadalje. Stoga je sad projektom predviđena njena temeljna obnova, koja podrazumeva i potpuno menjanje spoljnog izgleda objekta, jer aktuelni ni po čemu nije kompatibilan ambijentu Sentandreje. Drugim rečima, to će novo krilo ovim radovima dobiti potpuno novi vizuelni identitet. Pored toga, unutar obe zgrade se uvode nove, funkcionalne instalacije, biće obezbeđeni i adekvatni klima uređaji, zatim muzejsko osvetljenje, bezbednosni sistem... Reč je o veoma kompleksnom zahvatu, koji će ukupno – jer radovi predviđaju i delimičnu građevinsku rekonstrukciju starog zdanja – koštati oko dva miliona evra.“

Inače, izlazak stalne postavke Muzeja na glavni sentandrejski trg je - političkim rečnikom govoreći  - strateško pitanje. Sentandreja se, naime, nalazi na severnoj turističkoj magistrali Mađarske, koja ima ulogu da malo smanji pritisak na Budimpeštu. U tom cilju se turistima, koji dođu u pohode mađarskoj prestonici, gotovo po pravilu nudi i jednodnevni izlet koji obuhvata Sentandreju, zatim tvrđavu Višegrad i još severnije Estergom, važan centar Rimokatoličke crkve, u kojem se nalazi i Muzej hrišćana. Zahvaljujući tome godišnje kroz Sentandreju prođe više od milion turista! I zato je, objašnjava mr Vuković, izuzetno važno da Muzej izađe na glavnu gradsku arteriju kojom tokom cele godine teče prava reka turista, jer je procena da bi broj posetilaca tada bio višestruko veći, a to bi donelo i finansijsku stabilnost ustanovi.

„Muzej Eparhije budimske i sada je stalno otvoren, međutim ipak je on trenutno udaljen od centra. Silaskom na trg dobijamo najbolju moguću lokaciju u gradu za neku muzejsku ustanovu“, ocena je mr Koste Vukovića.

„Naravno, tu lokaciju treba valjano i osmišljeno iskoristiti, tako da naši planovi, između ostalog, predviđaju i formiranje multumedijalnog centra u donjim traktatima, gde ćemu, uz pomoć interaktivnih panela, edukovati posetioce, odnosno gde ćemo ih praktično pripremati za obilazak naših najvrednijih eksponata. Izuzetno je važno i to što ćemo u ovom kompleksu imati dovoljno prostora da, pored moderno koncipirane stalne postavke, priređujemo i razne privremene izložbe, kojima planiramo da privučemo i novu publiku. Cilj nam je da budemo stalno prisutni na muzejskoj sceni Mađarske, ali i da funkcionišemo kao svojevrstan srpski kulturni centar, pod čijim bi se svodom održavale prezentacije srpske kulture, i to ne samo istorijskog nasleđa, nego i savremenog stvaralaštva, pre svega likovnog, ali i muzičkog, književnog…“    

M. Stajić