Баке и деке као нелојална конкуренција, а фабрике као вашарске шатре
Није тајна да је рад индустријских радника у делу индустрије у Србији потцењен, да људи раде у сменама, тешким условима рада, за законом одређен минималац, или тек нешто више. Такве, или мало више, су и плате у оним компанијама које се хвале или за које се зна да добро послују, да извозе готово комплетну производњу на тржиште ЕУ или, на пример, Руске Федерације.
У последње време све је више младих, због којих, ваљда и желимо да се фабрике отварају, који неће да раде за месечну плату од око 200 евра. И док запослени, на пример, у јавном сектору, имају колико толико сигурности, мада је и тамо део плата ближи минималцу него просечној заради са којом статистичари баратају, у делу индустрије радници знају и месецима да чекају цркавацу, а често је и не дочекају.
Мада проблем малих, слабашних плата није за шегу, један фришки пензионер недавно је испричао виц – ко оно рече да у сваком вицу има и доста истине? - који можда делом појашњава стање у просечној породици у Србији. Као, сели за сто чланови породице: син, снаја, ћерка, зет и унуци, па констатују како им је породични buyеt кратак и за основну потрошачку корпу, а посебно за рачуне за грејање, комуналије, мобилне телефоне, кабловску, интернет, yеparcе... У ћошку собе у фотељи седи деда и на први поглед ужива у недавно стеченој пензији од 200 евра, а наследници думају, думају... Као закључак усвојише снајин предлог: овако се више не може, јер ни ја ни муж немамо плату, па предлажем да запослимо деду. Предлог се једногласно усвоја уз један уздржан глас.
Истина је да млади напуштају фабрике у којима мало зарађују јер, не само да сматрају да су као људи потцењени, већ са таквим примањима не могу да покрију основне личне трошкове... У нешто бољем положају су они млади, јер имају било какву залеђину, који имају деке и баке који још „троше“ минули рад из прошлог века када су плате биле веће, па тиме и пензије, јер су у треће доба отишли са просеком плата од десет за њих најповољнијих година. Такви могу нешто да одвоје за своје потомке, поред трошкова за лекове који су у њиховом случају знатно већи од трошкова за храну. Већ је, кажу банкари, дошао ешалон пензионера са месечним исплатама од 15.000 – 30.000 динара, јер су то они које су закачиле најгоре деценије кризе, а пензија им је обрачуната на основу просека плата за цео радни век. И док се поједини млади чуде старима што за мале паре, па чак и без плата раде у фирмама, стручњаци за људску психу имају објашњење. Веле да деке и баке који су добар део радног века провели у фабрикама у време самоуправног социјализма, а званично су били власници, и данас имају тај осећај и стално се надају да ће бити боље.
И док млади имају резервну варијанту, а најчешће је реч о одласку у иностранство, по резону, ако овде радим у фабрици на монтажи за 250 евра зашто исти посао не би радио у Немачкој за 1.500 евра, они којима до пензије недостаје неколико година немају избора. Тако су могу видети званично поодавно деке и баке који са децом иду на арбајт и то у ноћну смену. Године стигле, мора се на боловање, а послодавац прети да ко често иде на боловање добија отказ. Млади су ту доста комотнији – када добију малу плату или им се ускрати нерадни дан (а било је случајева да су за недавни Ускрс морали да раде и други дан празника) узму књижицу и запосле се у центру вароши као конобари, продавци у трговинама за исте паре као што су зарађивали у фабрикама око 200 евра. Веле, интересантније је и не ради се ноћу, а скоро на сваком другом излогу залепљен је конкурс којим се траже радници.
Послодавци се жале да нема мајстора, примера ради, младих и старих металостругара, брусача, алатничара, вариоца, возача... И то што има неће да ради за 200 евра већ оде у бели свет, одради пар месеци, па се врати кући, одмори се пар месеци, па опет. Одлазе у иностранство и искусни мајстори у шестој и седмој деценији живота, па поред металаца и возача пут под ноге хватају и зидари, тесари, електричари, лимари, керамичари, армирачи... По фабрикама, али и по пекарама, кафићима, месарама, маркетима поново је све више старијих који се надају да ће макар и за 200 евра месечне плате дочекати пензије, ако их ноге и здравље послуже, а Бог помогне. Ангажују се и пензионисани возачи, а када почне сезона пољопривредних радова надничарске мотике се углавном лате баке и средовечне жене, млади који немају други избор...
Млади знају да кажу да су деде и бабе које раде за мизерне дневнице и плате својеврсни „штрајкбрехери“, јер док послодавци имају такву радну снагу, неће им падати на памет да повећају надницу. Оне разложније посебно вређа понашање појединих послодаваца који чим чују захтеве радника за повећањем плата или побољшање услова рада, нуде радну књижицу и веле, иди где ти је боље, а знају да код нас - нема боље. Поједини умеју и да припрете, па кажу да су спремни чак и да преселе фабрике, као вашарске шатре, у оне крајеве и земље где ће „раја“ радити не за 200 евра, већ и знатно мање паре. То неће ферцерати докле год овде има оних који ће радити за понуђену надницу која је на месечном нивоу нижа, примера ради, од цене осредњег мобилног телефона.
Да ли је реч о „лењој“ младој генерацији или тражењу бољих услова рада и живота? Ко ће га знати...
Милош Суџум
