Bake i deke kao nelojalna konkurencija, a fabrike kao vašarske šatre

 U poslednje vreme sve je više mladih, zbog kojih, valjda i želimo da se fabrike otvaraju, koji neće da rade za mesečnu platu od oko 200 evra. I dok zaposleni, na primer, u javnom sektoru, imaju koliko toliko sigurnosti, mada je i tamo deo plata bliži minimalcu nego prosečnoj zaradi sa kojom statističari barataju, u delu industrije radnici znaju i mesecima da čekaju crkavacu, a često je i ne dočekaju.              

Mada problem malih, slabašnih plata nije za šegu, jedan friški penzioner nedavno je ispričao vic – ko ono reče da u svakom vicu ima i dosta istine? - koji možda delom pojašnjava stanje u prosečnoj porodici u Srbiji. Kao, seli za sto članovi porodice: sin, snaja, ćerka, zet i unuci, pa konstatuju kako im je porodični buyet kratak i za osnovnu potrošačku korpu, a posebno za račune za grejanje, komunalije, mobilne telefone, kablovsku, internet, yeparce... U ćošku sobe u fotelji sedi deda i na prvi pogled uživa u nedavno stečenoj penziji od 200 evra, a naslednici dumaju, dumaju... Kao zaključak usvojiše snajin predlog: ovako se više ne može, jer ni ja ni muž nemamo platu, pa predlažem da zaposlimo dedu. Predlog se jednoglasno usvoja uz jedan uzdržan glas.   

Istina je da mladi napuštaju fabrike u kojima malo zarađuju jer, ne samo da smatraju da su kao ljudi potcenjeni, već sa takvim primanjima ne mogu da pokriju osnovne lične troškove... U nešto boljem položaju su oni mladi, jer imaju bilo kakvu zaleđinu, koji imaju deke i bake koji još „troše“ minuli rad iz prošlog veka kada su plate bile veće, pa time i penzije, jer su u treće doba otišli sa prosekom plata od deset za njih najpovoljnijih godina. Takvi mogu nešto da odvoje za svoje potomke, pored troškova za lekove koji su u njihovom slučaju znatno veći od troškova za hranu. Već je, kažu bankari, došao ešalon penzionera sa mesečnim isplatama od 15.000 – 30.000 dinara, jer su to oni koje su zakačile najgore decenije krize, a penzija im je obračunata na osnovu proseka plata za ceo radni vek. I dok se pojedini mladi čude starima što za male pare, pa čak i bez plata rade u firmama, stručnjaci za ljudsku psihu imaju objašnjenje. Vele da deke i bake koji su dobar deo radnog veka proveli u fabrikama u vreme samoupravnog socijalizma, a zvanično su bili vlasnici, i danas imaju taj osećaj i stalno se nadaju da će biti bolje.            

I dok mladi imaju rezervnu varijantu, a najčešće je reč o odlasku u inostranstvo, po rezonu, ako ovde radim u fabrici na montaži za 250 evra zašto isti posao ne bi radio u Nemačkoj za 1.500 evra, oni kojima do penzije nedostaje nekoliko godina nemaju izbora. Tako su mogu videti zvanično poodavno deke i bake koji sa decom idu na arbajt i to u noćnu smenu. Godine stigle, mora se na bolovanje, a poslodavac preti da ko često ide na bolovanje dobija otkaz. Mladi su tu dosta komotniji – kada dobiju malu platu ili im se uskrati neradni dan (a bilo je slučajeva da su za nedavni Uskrs morali da rade i drugi dan praznika) uzmu knjižicu i zaposle se u centru varoši kao konobari, prodavci u trgovinama za iste pare kao što su zarađivali u fabrikama oko 200 evra. Vele, interesantnije je i ne radi se noću, a skoro na svakom drugom izlogu zalepljen je konkurs kojim se traže radnici.   

Poslodavci se žale da nema majstora, primera radi, mladih i starih metalostrugara, brusača, alatničara, varioca, vozača... I to što ima neće da radi za 200 evra već ode u beli svet, odradi par meseci, pa se vrati kući, odmori se par meseci, pa opet. Odlaze u inostranstvo i iskusni majstori u šestoj i sedmoj deceniji života, pa pored metalaca i vozača put pod noge hvataju i zidari, tesari, električari, limari, keramičari, armirači... Po fabrikama, ali i po pekarama, kafićima, mesarama, marketima ponovo je sve više starijih koji se nadaju da će makar i za 200 evra mesečne plate dočekati penzije, ako ih noge i zdravlje posluže, a Bog pomogne. Angažuju se i penzionisani vozači, a kada počne sezona poljoprivrednih radova nadničarske motike se uglavnom late bake i sredovečne žene, mladi koji nemaju drugi izbor...

Mladi znaju da kažu da su dede i babe koje rade za mizerne dnevnice i plate svojevrsni „štrajkbreheri“, jer dok poslodavci imaju takvu radnu snagu,  neće im padati na pamet da povećaju nadnicu. One razložnije posebno vređa ponašanje pojedinih poslodavaca koji čim čuju zahteve radnika za povećanjem plata ili poboljšanje uslova rada, nude radnu knjižicu i vele, idi gde ti je bolje, a znaju da kod nas - nema bolje. Pojedini umeju i da priprete, pa kažu da su spremni čak i da presele fabrike, kao vašarske šatre, u one krajeve i zemlje gde će „raja“ raditi ne za 200 evra, već i znatno manje pare. To neće fercerati dokle god ovde ima onih koji će raditi za ponuđenu nadnicu koja je na mesečnom nivou niža, primera radi, od cene osrednjeg mobilnog telefona.

Da li je reč o „lenjoj“ mladoj generaciji ili traženju boljih uslova rada i života? Ko će ga znati...

Miloš Sudžum