Млади одлазе трбухом за крухом јер их нужда тера

 и факултетске дипломе или онима који имају дуго радно искуство, али су последњих година остали без посла. Ниједно радно место није сигурно јер због великог броја незапослених, послодавци, неретко, дуго држе запослене на пробном раду, све чешће се од радника тражи да раде дуже од радног времена, плате су, углавном, на нивоу минималца од око 21.000 динара...

То је несумњиво и разлог што се многи, пре свега млади људи, одлучују да напусте земљу и своје знање примене негде другде. Слободно се може рећи да је најчешћи разлог за доношење одлуке да се оде из земље и потражи посао у некој другој финансијске природе, али није једини, посебно код младих људи с факултетском дипломом, али и оних који су годинама радили и остали без посла. Није добро, међутим, што се многи не враћају, а то је појава о којој би надлежни требало добро да размисле.



– Завршио сам Грађевински факултет, а каква је ситуација у области грађевинарства код нас, тешко да ћу ускоро почети да радим у струци – каже Горан Петровић, који је одлучио да посао потражи у некој од земаља Европске уније. – Имам пасош једне од нама суседних земаља и могу да се запослим у ЕУ. Не очекујем да ће бити лако, али ми је потребно искуство у струци да бих применио оно што сам годинама учио, а сигуран сам и да ћу зарађивати више него код нас радећи исти посао.



Слично каже и Милица Јовановић, инжењерка индустријског менаyмента, која је, тражећи посао, завшила неколико курсева различитих вештина, волонтирала у неколико фирми... а сада, на прагу тридесетих година, нема ни дана стажа, а ни изгледа да ће наћи посао у струци јер се протеклих неколико година број оних с истом струком значајно повећао. Будући да зна француски, прихватила је понуду да се запосли као дадиља у Француској, у једној породици с ових простора, па се нада да ће, боравећи тамо, успети да нађе посао у струци. За сада, каже, одлази на три године, али ко зна.



Наши саговорници указују на то да су зараде у другим земљама у Европи свакако боље него код нас, али и да су и трошкови живота већи. Ипак, истичу и да је могућност да раде оно што су учили далеко важнији мотив приликом одлуке да оду из земље.Има и другачијих прича: Милан Николић је у Аустралију отишао после више година рада у једном домаћем трговинском ланцу. Није намеравао да оде, напротив, али је, изгледа, како он каже, економска криза погодила само раднике – јер су смањене плате, потом се повећао обим посла, онда су почела и премештања с места на место па дужи ангажман без плаћања... И, указује Милан, одлуку коју је дуго одлагао лако је донео. 



Последњих неколико година све је више младих будућих академаца који паузу између две школске године користе да напусте земљу на неколико месеци, и оду, пре свега у Сједињене Америчке Дражаве. Углавном раде у угоститељству, многи обаве и неопходну праксу, а осим могућности да упознају ту земљу, и зарађују. 



Д. Млађеновић

 

Подршка при стицању првог радног искуства



Поједине компаније које послују у Србији обезбеђују младим људима стицање првог радног искуства преко одговрајућих програма подршке. На тај начин, образовани стручаци различитих струка без радног искуства, захваљујући успеху показаном на тестирању, добијају шансу да раде и, можда, добију стални посао. Конкрунеција на тим конкурсима изузетно је велика и оштра, а изабрани кадрови су, у највећем броју случајева, потврдили свој квалитет и остали да раде.