ПОСТПОРОЂАЈНА ДЕПРЕСИЈА И КАКО ЈЕ ПРЕПОЗНАТИ Добитница медицинског Оскара објашњава који симптоми указују да су породиље у проблему

То је и предмет научног рада који је наградјен медицинским Оскаром, најпрестижнијом наградом за достигнућа у области здравства.

Ауторка је доктор Марија Ровчанин, специјалиста гинекологије и акушерства у ГАК "Народни фронт", једна је од три научнице из Србије којима је у Љубљани додељена ова награда, а заједно са својом сарадницом, медицинском сестром Иваном Милановић говорила је за Курир телевизију.

- Истраживање је спроведено на нашој клиници, а бавило се превенцијом јављања поремећаја менталног здравља, а пре свега физичком активношћу. Ментално здравље је веома актуелна тема у свету, а напокон се о њему и више прича код нас - рекла је Ровчанин.

Она додаје да су симптоми постпорођајне депресије разноврсни, а каже да је за клинички преглед, евалуацију, постављање дијагнозе и терапију неопходно консултовати психијатра:

- Симптоми се могу јавити како блажи, умерени или тежи, а све зависи од фактора ризика, стреса, фактора околине, подршка околине и слично. Основни симптоми које пацијенти пријављују је да се осећају плачљиво, тужно, празно, осећај меланхолије, кривице, безнадежности... Могу се јавити и поремећаји сна, смањен либидо и главобоља.

Ровчанин каже да је могуће и да може доћи до занемаривања детета или суицидалних мисли.

- Жене се неретко прво обрате бабицама да осећају нелагоду или немоћ. Ми смо ту да им пружимо прву помоћ, саслушамо, пружимо љубав и сигурност, па обратимо пажњу да ли постоје испади у понашању и проверимо има ли назнака на постпорођајну депресију - наводи Милановић.

Она каже да уколико постоје поремећаји у понашању, оне морају алармирати лекара и извршити даљу евалуацију пацијента.

- Улога партнера је јако битна од момента планирања трудноће, током читаве трудноће, одласка труднице у породилиште, порођаја, периода боравка у болници па и доласка маме и бебе у дом. Будући очеви не могу да разумеју кроз које фазе и шта се то дешава у души и телу будуће мајке. Врло је битно да су ту за њу, пруже јој љубав и сигурност, ослушкују, прате је на психо-физичке припреме која се одвија, па и буду активни учесници у посетама патронажних сестара. У двоје је лакше све превазићи.

Милановић подсећа на изреку да је како би се дете подигло потребно читаво село, па каже да велику улогу играју и баке, деке, тетке, па и пријатељи.

Ровчанин за неке од фактора ризика да се ово ментално обољење развије наводи спољашње и унутрашње факторе:

- Уколико жена већ пати од поремећаја расположења, па и пре саме трудноће има депресивне епизоде, уколико у породици постоје мајка, сестра или неко ко је прошао кроз постпорођајну депресију. Постоје и социо-економски фактори, запослење или незапослење саме породиље такође улива стрес. Постпорођајни умор се појављује у литератури, али ремети повезаност између породиље и њеног детета, па и партнера. 

Она даље објашњава да то може бити физички или ментални умор, па и испољавање депресивних и анксиозних симптома:

- Подршка је неопходна. Период од 4 до шест недеља је аларм да се ради о постпорођајној депресији и тада размишљамо да ли да пошаљемо породиљу на даље лечење.