НИНИНЕ МУСТРЕ: Фор­ма као нор­ма

Би­ло је то нај­че­шће под ути­ца­јем љу­ди са ко­ји­ма сам се дру­жи­ла, или на ко­је сам у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку из не­ког раз­ло­га по­же­ле­ла да се угле­дам. Ме­ђу­тим, ни­шта ме ни­је ду­го др­жа­ло. На­кон не­ког вре­ме­на, по­че­ла бих да осе­ћам да ме то што сам у од­ре­ђе­ном сти­лу – спу­та­ва и огра­ни­ча­ва. Та­да бих јед­но­став­но до ју­че оми­ље­ну гар­де­ро­бу од­ла­га­ла у ор­мар и обла­чи­ла се дру­га­чи­је. Не­ка­да сам пре­те­ри­ва­ла са де­та­љи­ма, (то и да­нас умем да ура­дим), а не­ка­да бих у пот­пу­но­сти по­што­ва­ла јед­но­став­ност.

Уви­де­ла сам да од­ре­ђе­ни кру­го­ви љу­ди сна­жно ре­а­гу­ју на од­ре­ђе­не сти­ло­ве. А ка­да је вре­ме­ном пре­ста­ло да ми бу­де ва­жно шта ће ко да ми ка­же за мој из­глед, по­че­ла сам да при­ме­ћу­јем ко­ли­ко су ми ти ко­мен­та­ри по­вр­шни и бе­сми­сле­ни, али са дру­ге стра­не ко­ли­ко мно­го го­во­ре о љу­ди­ма ко­ји их да­ју, а не о ме­ни. Љу­ди се кри­ју иза фор­ми. Кри­ју се иза сво­јих сти­ло­ва обла­че­ња и по­на­ша­ња. Кри­ју се, оста­вља­ју­ћи ути­сак да је то ка­ко из­гле­да­ју или ка­ко се по­на­ша­ју, оно што они пред­ста­вља­ју, а ме­ни се баш чи­ни да та­мо где има пре­ви­ше фор­мал­но­сти, има пре­ма­ло ре­ал­но­сти. И све ми се чи­ни као да иза те фор­ме ври­шти њи­хо­ва су­шти­на: „То ни­сам ја, то је мо­ја тра­у­ма!“ (да па­ра­фра­зи­рам ре­кла­му за шам­пон) За­што је то та­ко, ши­ро­ка је при­ча. „Фор­мал­ност је тек јед­на ве­штач­ка по­ја­ва, она са­мо ства­ра до­дат­не пре­пре­ке“, ре­че Да­лај Ла­ма у ин­тер­вјуу ко­ји сам ових да­на чи­та­ла, и ве­ру­јем да слу­жи да би се љу­ди упа­ко­ва­ли у од­ре­ђе­не ша­бло­не, ка­ко ни­ко не би ни на ко­ји на­чин штр­чао и ка­ко сво­јим по­на­ша­њем или из­гле­дом не би по­вре­дио, на­љу­тио или угро­зио не­ко­га ко се дру­га­чи­је по­на­ша или из­гле­да.

Та­ко је фор­мал­но по­ста­ло нор­мал­но. Нор­мал­но је оно што се не­ка гру­па љу­ди до­го­во­ри­ла и по­ста­ви­ла као нор­му. Мо­жда се та гру­па љу­ди ру­ко­во­ди­ла не­ким плем­ни­тим мо­ти­ви­ма, не знам, али нор­мал­ност спу­та­ва ин­ди­ви­ду­ал­ност. Ко­ли­ко год да смо сви по­ве­за­ни, и сви смо љу­ди, сва­ко по­на­о­соб има сво­је на­чи­не да ис­тра­жу­је се­бе и свет око се­бе. Ис­ку­ство и му­дрост сти­чу се упра­во про­ла­ском кроз раз­не фа­зе свог по­сто­ја­ња, и ка­да чу­јем не­ко­га да ка­же ка­ко во­ли је­дан те исти му­зич­ки стил, или се обла­чи у истом сти­лу це­ло­га жи­во­та, ме­ни не­ка­ко бу­де жао, јер знам да то зна­чи да ту не­ма мно­го раз­во­ја и на­прет­ка за ње­го­ву лич­ност. Не­ма ис­про­ба­ва­ња не­чег но­вог, не­ма по­ре­ђе­ња са не­чим дру­гим и не­ма про­сто­ра да се сти­чу но­ва ис­ку­ства и да се на­пре­ду­је.

Ме­ни је нај­ва­жни­ја удоб­ност ко­ја од­ра­жа­ва мој уну­тра­шњи осе­ћај. Та­ко имам по­слов­не, спорт­ске, ин­ди­јан­ске, еле­гант­не, хи­пи, и сва­ка­кве дру­ге ства­ри у ко­је се „ко­сти­ми­рам“, а нај­ва­жни­ја „нор­ма“ ми је да ми је у њи­ма удоб­но. Пре све­га, нео­п­ход­но је да ми бу­де удоб­но у соп­стве­ној ко­жи, а на то­ме вред­но ра­дим већ де­це­ни­ја­ма и што бо­ље упо­зна­јем се­бе, што ви­ше от­кри­вам и при­хва­там то што је­сам, то ми је у мо­јој ко­жи све при­јат­ни­је. Ка­да би­смо се сви по­на­ша­ли она­ко ка­ко на­ла­же на­ша су­шти­на, а су­шти­на људ­ских би­ћа је­сте до­бро­та, са­о­се­ћај­ност и љу­бав, он­да нор­ме и фор­мал­но­сти не би ни мо­ра­ле да по­сто­је. По­вра­так су­штин­ској, људ­ској нор­мал­но­сти, ски­да око­ве фор­мал­но­сти.

www.ни­на­мар­ти­но­виц.цом