NININE MUSTRE: For­ma kao nor­ma

Bi­lo je to naj­če­šće pod uti­ca­jem lju­di sa ko­ji­ma sam se dru­ži­la, ili na ko­je sam u od­re­đe­nom tre­nut­ku iz ne­kog raz­lo­ga po­že­le­la da se ugle­dam. Me­đu­tim, ni­šta me ni­je du­go dr­ža­lo. Na­kon ne­kog vre­me­na, po­če­la bih da ose­ćam da me to što sam u od­re­đe­nom sti­lu – spu­ta­va i ogra­ni­ča­va. Ta­da bih jed­no­stav­no do ju­če omi­lje­nu gar­de­ro­bu od­la­ga­la u or­mar i obla­či­la se dru­ga­či­je. Ne­ka­da sam pre­te­ri­va­la sa de­ta­lji­ma, (to i da­nas umem da ura­dim), a ne­ka­da bih u pot­pu­no­sti po­što­va­la jed­no­stav­nost.

Uvi­de­la sam da od­re­đe­ni kru­go­vi lju­di sna­žno re­a­gu­ju na od­re­đe­ne sti­lo­ve. A ka­da je vre­me­nom pre­sta­lo da mi bu­de va­žno šta će ko da mi ka­že za moj iz­gled, po­če­la sam da pri­me­ću­jem ko­li­ko su mi ti ko­men­ta­ri po­vr­šni i be­smi­sle­ni, ali sa dru­ge stra­ne ko­li­ko mno­go go­vo­re o lju­di­ma ko­ji ih da­ju, a ne o me­ni. Lju­di se kri­ju iza for­mi. Kri­ju se iza svo­jih sti­lo­va obla­če­nja i po­na­ša­nja. Kri­ju se, osta­vlja­ju­ći uti­sak da je to ka­ko iz­gle­da­ju ili ka­ko se po­na­ša­ju, ono što oni pred­sta­vlja­ju, a me­ni se baš či­ni da ta­mo gde ima pre­vi­še for­mal­no­sti, ima pre­ma­lo re­al­no­sti. I sve mi se či­ni kao da iza te for­me vri­šti nji­ho­va su­šti­na: „To ni­sam ja, to je mo­ja tra­u­ma!“ (da pa­ra­fra­zi­ram re­kla­mu za šam­pon) Za­što je to ta­ko, ši­ro­ka je pri­ča. „For­mal­nost je tek jed­na ve­štač­ka po­ja­va, ona sa­mo stva­ra do­dat­ne pre­pre­ke“, re­če Da­laj La­ma u in­ter­vjuu ko­ji sam ovih da­na či­ta­la, i ve­ru­jem da slu­ži da bi se lju­di upa­ko­va­li u od­re­đe­ne ša­blo­ne, ka­ko ni­ko ne bi ni na ko­ji na­čin štr­čao i ka­ko svo­jim po­na­ša­njem ili iz­gle­dom ne bi po­vre­dio, na­lju­tio ili ugro­zio ne­ko­ga ko se dru­ga­či­je po­na­ša ili iz­gle­da.

Ta­ko je for­mal­no po­sta­lo nor­mal­no. Nor­mal­no je ono što se ne­ka gru­pa lju­di do­go­vo­ri­la i po­sta­vi­la kao nor­mu. Mo­žda se ta gru­pa lju­di ru­ko­vo­di­la ne­kim plem­ni­tim mo­ti­vi­ma, ne znam, ali nor­mal­nost spu­ta­va in­di­vi­du­al­nost. Ko­li­ko god da smo svi po­ve­za­ni, i svi smo lju­di, sva­ko po­na­o­sob ima svo­je na­či­ne da is­tra­žu­je se­be i svet oko se­be. Is­ku­stvo i mu­drost sti­ču se upra­vo pro­la­skom kroz raz­ne fa­ze svog po­sto­ja­nja, i ka­da ču­jem ne­ko­ga da ka­že ka­ko vo­li je­dan te isti mu­zič­ki stil, ili se obla­či u istom sti­lu ce­lo­ga ži­vo­ta, me­ni ne­ka­ko bu­de žao, jer znam da to zna­či da tu ne­ma mno­go raz­vo­ja i na­pret­ka za nje­go­vu lič­nost. Ne­ma is­pro­ba­va­nja ne­čeg no­vog, ne­ma po­re­đe­nja sa ne­čim dru­gim i ne­ma pro­sto­ra da se sti­ču no­va is­ku­stva i da se na­pre­du­je.

Me­ni je naj­va­žni­ja udob­nost ko­ja od­ra­ža­va moj unu­tra­šnji ose­ćaj. Ta­ko imam po­slov­ne, sport­ske, in­di­jan­ske, ele­gant­ne, hi­pi, i sva­ka­kve dru­ge stva­ri u ko­je se „ko­sti­mi­ram“, a naj­va­žni­ja „nor­ma“ mi je da mi je u nji­ma udob­no. Pre sve­ga, neo­p­hod­no je da mi bu­de udob­no u sop­stve­noj ko­ži, a na to­me vred­no ra­dim već de­ce­ni­ja­ma i što bo­lje upo­zna­jem se­be, što vi­še ot­kri­vam i pri­hva­tam to što je­sam, to mi je u mo­joj ko­ži sve pri­jat­ni­je. Ka­da bi­smo se svi po­na­ša­li ona­ko ka­ko na­la­že na­ša su­šti­na, a su­šti­na ljud­skih bi­ća je­ste do­bro­ta, sa­o­se­ćaj­nost i lju­bav, on­da nor­me i for­mal­no­sti ne bi ni mo­ra­le da po­sto­je. Po­vra­tak su­štin­skoj, ljud­skoj nor­mal­no­sti, ski­da oko­ve for­mal­no­sti.

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com