Интервју
ПЕТ ТОРБИ, МАЛО СТВАРИ И АВАНТУРЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ Блогерка Ивана Томић о ПОРОДИЧНИМ ПУТОВАЊИМА и природним лепотама Србије
Доласком празничне сезоне, многи размишљају о томе како да на најбољи начин искористе слободне дане. За неке, то је време породичне топлине и украшавања дома, док је за друге идеална прилика за нове авантуре и путовања.
Са супругом Урошем и своје троје деце, Ивана Томић, која стоји иза Инстаграм профила „Породица на путу”, већ годинама истражује различите дестинације, преносећи инспирацију и корисне савете онима који желе да путовања постану део породичног живота.
- Постоји неколико критеријума како бирамо дестинације. Најчешће бирамо неку на којој нисмо никада били. Затим, бирамо и по томе да ли неко има посебну жељу о којој већ дуго машта, па да пробамо да ту жељу остваримо. И последњи, али најчешће најважнији критеријум, свакако је цена. Када се одлучимо за неку дестинацију, увек истражујемо шта је то што има од садржаја за децу. Морам да признам да нам то није увек приоритет. Зашто? Па зато што деца обожавају аква паркове, али воле и прскање испод неког водопада, воле базене, али воле и да се купају у језеру, или још боље у реци. Воле игралишта, али воле и шуме, где им можете кроз шетњу правити полигоне или их пустити да се попну на неко дрво. Воле зоолошке вртове, али више воле да виде животиње у природи. Воле и да пуштамо змаја по ветру, да правимо пикнике на ливади и играмо фудбал. Деци, ако желите, можете наћи забаву свуда. Њима је важно да су с вама и да сте ви заиста с њима – напомиње Ивана за „Дневников” ТВ магазин.
Које су најлепше природне лепоте Србије и постоји ли место које вас је посебно очарало?
- Србија има прегршт природних лепота. Од Златара и Увца, Старе планине са свим својим рекама и водопадима, Овчарско-кабларске клисуре, Вратњанских капија и Бледерија, Фрушке горе, реке Дрине и других. Тешко би ми било да морам да их рангирам, али место коме се дефинитивно изнова враћамо је Тара. Перућац и Заовинско језеро су дефинитивно нешто чега очи не могу довољно да се нагледају. Осим тога, Тара је велика и, колико год пута да сте били, увек има нешто ново да понуди. Помало је дивља, што је, ако мене питате, чини још лепшом. Тамо долазе, заиста, само прави љубитељи и поштоваоци природе.
Свакоме бих препоручила да проба камповање. Барем три дана, било где по Србији. Спавање у шаторима под ведрим небом, а пре тога приче испред ватре. Рафтинг или кањонинг са децом, ако су мало старија. Кајак туре по Београду. Купање испод неког водопада или у хладној реци. Дозвола деци да се малко касније легне, уз друштвене игре с вама, њима дође као најспектакуларнији догађај
Која дестинација је била право изненађење за вас и потпуно вас освојила, а да то нисте очекивали?
Мени је то дефинитивно био Вијетнам. Били смо у Ханоју који је невероватно загађен, магловит, прљав, али има душу. Има необјашњиву енергију. То је један мравињак из којег све врви од живота. На улицама можете видете невероватне слике и сцене. Читави животи се одвијају на улицама. Испред кућних врата људи изнесу мале решое, чисте воће и поврће, па онда ту воду проспу тик испред вас који туда корачате. Кувају ручкове, пију кафе и то све на улици. Жао ми је што деца тада нису била већа да су заиста могли да осете како тај народ живи. То је град који није леп, нема ништа специјално за видети, у смислу неку импозантну грађевину, архитектуру или нешто по чему се издваја. А опет, ја нисам знала где пре да гледам, нисам скидала осмех са лица, „возила” сам се на њиховој енергији као на најлуђем ролеркостеру. Након Ханоја отишли смо и пловили по Заливу Халонг. Нестварна природа. Ми смо Вијетнам само загребали, а имам утисак да би нас, што га више истражујемо, све више одушевљавао.
Док многи путовања виде као прилику за предах од родитељских обавеза, ви сте показали да се и са децом може подједнако уживати. Које трикове користите, како бисте обезбедили мир и забаву током дугих путовања?
- Уколико идемо авионом или аутобусом, увек носимо неке друштвене игре. То су углавном неке карте или нешто што је те величине.Кад су деца била баш мала, носили смо пуно књига, сликовница. Поред тога, стално играмо неке игрице као што су то „Иш’о зека у шумицу”, „Шарац комарац”, „Каладонт”, „На слово на слово”, „Реч, реченица, прича” и слично. У колима слушамо музику и правимо журку. Добра ствар је и то што могу да спавају буквално где год, па нам и то свакако олакшава.Деца су такмичарски настројена, па увек смишљамо нешто и у том духу. Видећемо највеће ово... или ово нам је најтоплија земља, или обарамо рекорд у томе и томе... Увек нам упали. Сећам се, када смо обилазили Ангкор Ват у Камбоџи, како смо им причали о џиновском дрвећу које је скоро прогутало храмове, како у њих можемо да се сакријемо, и како се тамо крије гусарско благо злог пирата Риђобрадог, које морамо да пронађемо. Тада су Дуња и Ђорђе били баш мали. Храмови им свакако нису били интересантни, али цела прича коју смо изградили око тог пута, за њих је била највећа авантура коју су могли да замисле. Заправо, цело наше путовање по Азији било је у том духу. Риђобради је био наш противник пуне две године, и његове бродове и посаду тражили смо и по Вијетнаму , Тајланду и Индонезији. Некад нам се деси да претерамо и да се занесемо у авантурама.
Од планинске идиле до кућних традиција
Које место у Србији сматрате идеалним зимским или празничним рајем?
- Зависи шта је за кога празнични рај. Неко воли божићне вашаре, музику, грају, гужву, кувано вино, шљокице и штрас.Нама лично је празнични рај бег на неку од наших најлепших планина. Колибица у природи, опасана снегом, ватра у камину. Целодневно скијање и истраживање природе, санкање, грудвање и добро смрзавање. А онда, топао туш, врућа гибаница, ватрица и друштвене игре. Претходних година смо ишли на Тару, ове године први пут зими идемо на Стару планину. За Бадње вече и Божић, ипак гледамо да смо код куће. Имамо неке ритуале и верске обичаје које сматрамо важнима, као и породичне традиције које се трудимо да пренесемо на децу. Свака породица другачије дише и не треба јурити нешто што није у њеном ритму. Свако треба да пронађе и ради оно што му прија, али је важно да је породица на окупу и да се проводи квалитетно време заједно.
Како организујете паковање када путујете са децом? Који су то кључни предмети које никада не заборављате?
- Сећам се нашег првог путовања са Ђорђем. Имао је свега два и по месеца, када смо колима отишли на Корчулу. У аутомобилу, у том тренутку, били смо само нас троје, он мали као векна хлеба, а Урош од ствари не види задње стакло. Понела сам све бенкице које је у том тренутку имао, тетра пелене, обичне пелене, велико паковање физиолошког раствора, сунцобран и три врсте фактора за сунчање. Била сам спремна као да тамо нема ни живог човека, а камоли продавнице или апотеке. Временом се мој страх смањивао, мој разум долазио себи и сада, десет година касније, двоје деце више и један пас више, носимо три пута мање ствари. С обзиром на то да нас је петоро, најчешће путујемо low cost компанијама, и то с ранчевима. Изненадили бисте се шта све може да стане у пет ранчева и колико смо се извежбали да нам је баш мало потребно. Осим забаве за децу, свако од њих носи и своју омиљену играчку, књиге и добру листу песама.
Како се припремате за културне разлике и шта вас највише инспирише у упознавању нових култура, а како деца реагују на те промене док путујете?
- Након што одаберемо дестинацију, сви заједно седнемо и прво гледамо мапу. Показујемо где се то место налази, причамо на ком је континенту и шта све тамо има. Које животиње тамо живе, да ли има вулкана, пустиња, или неких других ствари којих нема код нас. Онда гледамо слике места на које идемо, причамо коју ћемо храну да једемо, како изгледају људи који тамо живе, чиме се баве и замишљамо како ће то све заједно да изгледа. Оно што нам свакако олакшава јесте и чињеница да смо две године живели као експати у Сингапуру, држави/граду који је мултикултуралан. Ђорђу је најбољи другар био дечко са Филипина, а Дуњине другарице с којима је проводила највише времена биле су две преслатке црнкиње из Јужноафричке Републике. Често смо обилазили Кинеску четврт, као и хинду храмове. Како су тако од малена били упознати с разним националностима и религијама, никада им није било ништа посебно чудно. Једино и даље не могу да направе разлику између Јапанаца и Кинеза, али ако ћемо искрено, и ја их мешам. Што се тиче јела, Урош је задужен за испробавање. Ја увек тражим места са западњачком кухињом где год да се налазимо, а Уки и деца воле да пробају локалну храну. Моја највећа егзотика су жабљи батаци, за које су ме убеђивали да су слични пилетини. И јесте било слично, али опет ми је било превише. Деца су пробала змију у Камбоџи. На тацни поред ње, стоје још и печене тарантуле, шкорпије и црви. Уфф... Ипак, наравно да никад не претерујемо и увек једемо на провереним местима када испробавамо локалну храну.
Шта бисте саветовали родитељима који желе да путују са децом, али су забринути због изазова?
- Сваки родитељ зна своје дете најбоље, а и самог себе. Зна шта би га узнемирило, шта му не би пријало и обрнуто. Није увек лако. Пуно пута се с одмора вратимо уморнији него што смо били, али само физички. Глава је мирна, срце је пуно емоција, мозак пун нових слика, доживљаја и успомена. Нама је то увек био тас на ваги који би превагнуо. Ако превише бринете, крените од мањих, краћих и ближих путовања. Негде где се осећате океј,где су ваши „безбедносни системи” задовољени. Временом ћете се постепено опустити и отиснути. Приметићете да се деца са сваког путовања врате за мрвицу другачија, за мрвицу зрелија, смиренија и задовољнија. Наштелујте своју главу да нема много правог одмора, нема мирних јутарњих кафа, нема замишљених погледа у даљину, читања књига на плажи, испијања вина, романтичних шетњи. Све је јурњава и фрка. Стално сте полузнојави, стално је маскара на пола стављена, а лак на ноктима замазан. Последњи гутљај кафе пије се у јакни или на изласку, на вратима. Ручкове проводите више у дечијем тоалету, јер се њима на ве-це шољи највише прича. После прве стране, остављате књигу и правите дворац од песка. Али се пуно смејете и грлите. А кад порасту, а и то дође брзо, вратиће се и тај мир, ако некима недостаје. И поново ћете имати времена за све, а верујем да ће нам тада поново фалити овај хаос.
Ивана Јапунџа
