Intervju
PET TORBI, MALO STVARI I AVANTURE ZA PAMĆENJE Blogerka Ivana Tomić o PORODIČNIM PUTOVANJIMA i prirodnim lepotama Srbije
Dolaskom praznične sezone, mnogi razmišljaju o tome kako da na najbolji način iskoriste slobodne dane. Za neke, to je vreme porodične topline i ukrašavanja doma, dok je za druge idealna prilika za nove avanture i putovanja.
Sa suprugom Urošem i svoje troje dece, Ivana Tomić, koja stoji iza Instagram profila „Porodica na putu”, već godinama istražuje različite destinacije, prenoseći inspiraciju i korisne savete onima koji žele da putovanja postanu deo porodičnog života.
- Postoji nekoliko kriterijuma kako biramo destinacije. Najčešće biramo neku na kojoj nismo nikada bili. Zatim, biramo i po tome da li neko ima posebnu želju o kojoj već dugo mašta, pa da probamo da tu želju ostvarimo. I poslednji, ali najčešće najvažniji kriterijum, svakako je cena. Kada se odlučimo za neku destinaciju, uvek istražujemo šta je to što ima od sadržaja za decu. Moram da priznam da nam to nije uvek prioritet. Zašto? Pa zato što deca obožavaju akva parkove, ali vole i prskanje ispod nekog vodopada, vole bazene, ali vole i da se kupaju u jezeru, ili još bolje u reci. Vole igrališta, ali vole i šume, gde im možete kroz šetnju praviti poligone ili ih pustiti da se popnu na neko drvo. Vole zoološke vrtove, ali više vole da vide životinje u prirodi. Vole i da puštamo zmaja po vetru, da pravimo piknike na livadi i igramo fudbal. Deci, ako želite, možete naći zabavu svuda. Njima je važno da su s vama i da ste vi zaista s njima – napominje Ivana za „Dnevnikov” TV magazin.
Koje su najlepše prirodne lepote Srbije i postoji li mesto koje vas je posebno očaralo?
- Srbija ima pregršt prirodnih lepota. Od Zlatara i Uvca, Stare planine sa svim svojim rekama i vodopadima, Ovčarsko-kablarske klisure, Vratnjanskih kapija i Blederija, Fruške gore, reke Drine i drugih. Teško bi mi bilo da moram da ih rangiram, ali mesto kome se definitivno iznova vraćamo je Tara. Perućac i Zaovinsko jezero su definitivno nešto čega oči ne mogu dovoljno da se nagledaju. Osim toga, Tara je velika i, koliko god puta da ste bili, uvek ima nešto novo da ponudi. Pomalo je divlja, što je, ako mene pitate, čini još lepšom. Tamo dolaze, zaista, samo pravi ljubitelji i poštovaoci prirode.
Svakome bih preporučila da proba kampovanje. Barem tri dana, bilo gde po Srbiji. Spavanje u šatorima pod vedrim nebom, a pre toga priče ispred vatre. Rafting ili kanjoning sa decom, ako su malo starija. Kajak ture po Beogradu. Kupanje ispod nekog vodopada ili u hladnoj reci. Dozvola deci da se malko kasnije legne, uz društvene igre s vama, njima dođe kao najspektakularniji događaj
Koja destinacija je bila pravo iznenađenje za vas i potpuno vas osvojila, a da to niste očekivali?
Meni je to definitivno bio Vijetnam. Bili smo u Hanoju koji je neverovatno zagađen, maglovit, prljav, ali ima dušu. Ima neobjašnjivu energiju. To je jedan mravinjak iz kojeg sve vrvi od života. Na ulicama možete videte neverovatne slike i scene. Čitavi životi se odvijaju na ulicama. Ispred kućnih vrata ljudi iznesu male rešoe, čiste voće i povrće, pa onda tu vodu prospu tik ispred vas koji tuda koračate. Kuvaju ručkove, piju kafe i to sve na ulici. Žao mi je što deca tada nisu bila veća da su zaista mogli da osete kako taj narod živi. To je grad koji nije lep, nema ništa specijalno za videti, u smislu neku impozantnu građevinu, arhitekturu ili nešto po čemu se izdvaja. A opet, ja nisam znala gde pre da gledam, nisam skidala osmeh sa lica, „vozila” sam se na njihovoj energiji kao na najluđem rolerkosteru. Nakon Hanoja otišli smo i plovili po Zalivu Halong. Nestvarna priroda. Mi smo Vijetnam samo zagrebali, a imam utisak da bi nas, što ga više istražujemo, sve više oduševljavao.
Dok mnogi putovanja vide kao priliku za predah od roditeljskih obaveza, vi ste pokazali da se i sa decom može podjednako uživati. Koje trikove koristite, kako biste obezbedili mir i zabavu tokom dugih putovanja?
- Ukoliko idemo avionom ili autobusom, uvek nosimo neke društvene igre. To su uglavnom neke karte ili nešto što je te veličine.Kad su deca bila baš mala, nosili smo puno knjiga, slikovnica. Pored toga, stalno igramo neke igrice kao što su to „Iš’o zeka u šumicu”, „Šarac komarac”, „Kaladont”, „Na slovo na slovo”, „Reč, rečenica, priča” i slično. U kolima slušamo muziku i pravimo žurku. Dobra stvar je i to što mogu da spavaju bukvalno gde god, pa nam i to svakako olakšava.Deca su takmičarski nastrojena, pa uvek smišljamo nešto i u tom duhu. Videćemo najveće ovo... ili ovo nam je najtoplija zemlja, ili obaramo rekord u tome i tome... Uvek nam upali. Sećam se, kada smo obilazili Angkor Vat u Kambodži, kako smo im pričali o džinovskom drveću koje je skoro progutalo hramove, kako u njih možemo da se sakrijemo, i kako se tamo krije gusarsko blago zlog pirata Riđobradog, koje moramo da pronađemo. Tada su Dunja i Đorđe bili baš mali. Hramovi im svakako nisu bili interesantni, ali cela priča koju smo izgradili oko tog puta, za njih je bila najveća avantura koju su mogli da zamisle. Zapravo, celo naše putovanje po Aziji bilo je u tom duhu. Riđobradi je bio naš protivnik pune dve godine, i njegove brodove i posadu tražili smo i po Vijetnamu , Tajlandu i Indoneziji. Nekad nam se desi da preteramo i da se zanesemo u avanturama.
Od planinske idile do kućnih tradicija
Koje mesto u Srbiji smatrate idealnim zimskim ili prazničnim rajem?
- Zavisi šta je za koga praznični raj. Neko voli božićne vašare, muziku, graju, gužvu, kuvano vino, šljokice i štras.Nama lično je praznični raj beg na neku od naših najlepših planina. Kolibica u prirodi, opasana snegom, vatra u kaminu. Celodnevno skijanje i istraživanje prirode, sankanje, grudvanje i dobro smrzavanje. A onda, topao tuš, vruća gibanica, vatrica i društvene igre. Prethodnih godina smo išli na Taru, ove godine prvi put zimi idemo na Staru planinu. Za Badnje veče i Božić, ipak gledamo da smo kod kuće. Imamo neke rituale i verske običaje koje smatramo važnima, kao i porodične tradicije koje se trudimo da prenesemo na decu. Svaka porodica drugačije diše i ne treba juriti nešto što nije u njenom ritmu. Svako treba da pronađe i radi ono što mu prija, ali je važno da je porodica na okupu i da se provodi kvalitetno vreme zajedno.
Kako organizujete pakovanje kada putujete sa decom? Koji su to ključni predmeti koje nikada ne zaboravljate?
- Sećam se našeg prvog putovanja sa Đorđem. Imao je svega dva i po meseca, kada smo kolima otišli na Korčulu. U automobilu, u tom trenutku, bili smo samo nas troje, on mali kao vekna hleba, a Uroš od stvari ne vidi zadnje staklo. Ponela sam sve benkice koje je u tom trenutku imao, tetra pelene, obične pelene, veliko pakovanje fiziološkog rastvora, suncobran i tri vrste faktora za sunčanje. Bila sam spremna kao da tamo nema ni živog čoveka, a kamoli prodavnice ili apoteke. Vremenom se moj strah smanjivao, moj razum dolazio sebi i sada, deset godina kasnije, dvoje dece više i jedan pas više, nosimo tri puta manje stvari. S obzirom na to da nas je petoro, najčešće putujemo low cost kompanijama, i to s rančevima. Iznenadili biste se šta sve može da stane u pet rančeva i koliko smo se izvežbali da nam je baš malo potrebno. Osim zabave za decu, svako od njih nosi i svoju omiljenu igračku, knjige i dobru listu pesama.
Kako se pripremate za kulturne razlike i šta vas najviše inspiriše u upoznavanju novih kultura, a kako deca reaguju na te promene dok putujete?
- Nakon što odaberemo destinaciju, svi zajedno sednemo i prvo gledamo mapu. Pokazujemo gde se to mesto nalazi, pričamo na kom je kontinentu i šta sve tamo ima. Koje životinje tamo žive, da li ima vulkana, pustinja, ili nekih drugih stvari kojih nema kod nas. Onda gledamo slike mesta na koje idemo, pričamo koju ćemo hranu da jedemo, kako izgledaju ljudi koji tamo žive, čime se bave i zamišljamo kako će to sve zajedno da izgleda. Ono što nam svakako olakšava jeste i činjenica da smo dve godine živeli kao ekspati u Singapuru, državi/gradu koji je multikulturalan. Đorđu je najbolji drugar bio dečko sa Filipina, a Dunjine drugarice s kojima je provodila najviše vremena bile su dve preslatke crnkinje iz Južnoafričke Republike. Često smo obilazili Kinesku četvrt, kao i hindu hramove. Kako su tako od malena bili upoznati s raznim nacionalnostima i religijama, nikada im nije bilo ništa posebno čudno. Jedino i dalje ne mogu da naprave razliku između Japanaca i Kineza, ali ako ćemo iskreno, i ja ih mešam. Što se tiče jela, Uroš je zadužen za isprobavanje. Ja uvek tražim mesta sa zapadnjačkom kuhinjom gde god da se nalazimo, a Uki i deca vole da probaju lokalnu hranu. Moja najveća egzotika su žablji bataci, za koje su me ubeđivali da su slični piletini. I jeste bilo slično, ali opet mi je bilo previše. Deca su probala zmiju u Kambodži. Na tacni pored nje, stoje još i pečene tarantule, škorpije i crvi. Uff... Ipak, naravno da nikad ne preterujemo i uvek jedemo na proverenim mestima kada isprobavamo lokalnu hranu.
Šta biste savetovali roditeljima koji žele da putuju sa decom, ali su zabrinuti zbog izazova?
- Svaki roditelj zna svoje dete najbolje, a i samog sebe. Zna šta bi ga uznemirilo, šta mu ne bi prijalo i obrnuto. Nije uvek lako. Puno puta se s odmora vratimo umorniji nego što smo bili, ali samo fizički. Glava je mirna, srce je puno emocija, mozak pun novih slika, doživljaja i uspomena. Nama je to uvek bio tas na vagi koji bi prevagnuo. Ako previše brinete, krenite od manjih, kraćih i bližih putovanja. Negde gde se osećate okej,gde su vaši „bezbednosni sistemi” zadovoljeni. Vremenom ćete se postepeno opustiti i otisnuti. Primetićete da se deca sa svakog putovanja vrate za mrvicu drugačija, za mrvicu zrelija, smirenija i zadovoljnija. Naštelujte svoju glavu da nema mnogo pravog odmora, nema mirnih jutarnjih kafa, nema zamišljenih pogleda u daljinu, čitanja knjiga na plaži, ispijanja vina, romantičnih šetnji. Sve je jurnjava i frka. Stalno ste poluznojavi, stalno je maskara na pola stavljena, a lak na noktima zamazan. Poslednji gutljaj kafe pije se u jakni ili na izlasku, na vratima. Ručkove provodite više u dečijem toaletu, jer se njima na ve-ce šolji najviše priča. Posle prve strane, ostavljate knjigu i pravite dvorac od peska. Ali se puno smejete i grlite. A kad porastu, a i to dođe brzo, vratiće se i taj mir, ako nekima nedostaje. I ponovo ćete imati vremena za sve, a verujem da će nam tada ponovo faliti ovaj haos.
Ivana Japundža
