БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ПАДИНА(2) Село у којем се „меље вода”

Док седимо у кафићу иза Ватрогасног дома и гледамо у стара коњска кола за гашење пожара, причамо о више стотина жена које свако јутро из Ковачице и Падине одлазе аутобусима и комби-возилима за престоницу где спремају и кувају у „бољим београдским кућама”. Момак са суседног стола са пивом у истетовираној руци окреће се и потврђује причу како се деценијама уназад није десило да нека од жена из Падине или Ковачице буде оптужена за крађу или ванбрачну везу са домаћинима кућа у којима у Београду раде. Његова мама је једна од њих. Са друге стране, истина је и да се многи Београђани јако изненаде када дођу у Падину у посету женама које годинама спремају код њих. Наиме, куће тих „спремачица” су често веће и лепше од кућа њихових послодаваца. Дакле, оне нису сиромашне па раде из нужде, него их једноставно протестантски морал „тера” на то да привређују све док могу.

Када су 1806. Словаци населили Падину, имали су велику борбу са пешчаним олујама, јер се ово место налази на обронцима Делиблатске пешчаре. Ипак, највећи проблем представљао је недостатак воде по коју су годинама морали да одлазе до Ковачице.

Стижемо до Шајбеновог бунара, најдубљег у Банату, који је изграђен 1810. Воду су са 36 метара дубине извлачили волови и коњи крећући се у круг као у млиновима. Због тога су путници који су пролазили, причали о Падини као „месту у коме се меље вода”. Становници овог села су тек средином седамдесетих година прошлог века прикључени на савремењу водоводну мрежу. Шајбенов бунар рестауриран је 2008. а Република Србија уврстила га је у споменике културе под заштитом државе.

Мештани Падине су јако поносни на своје порекло и традицију. Централна прослава поводом 217 година од доласка Словака у Падину одржана је ове године 18. августа у Спортском центру „Долина“, културно уметничким програмом „Наслеђе наших предака“. 19. августа одржана је и 13. Ликовна колонија инвалида рада из Баната уз присуство 28 сликара. У Словачком етнографском музеју „Петраш“ отворена је изложба „Наслеђе падинских предака: Из опанака у папуче“. У вечерњим часовима присутни су имали прилику да уживају у концерту групе „Симпли акустично“. Трећег дана прославе, у недељу 20. августа, у Спортском центру „Долина“ одржана је Гулашијада. Такмичило се преко 30 екипа. Упоредо је одржан турнир у куглању. Гости манифестације били су ковачички извиђачи који су презентовали свој одред. Нису изостале ни традиционалне акције: Игре без граница за децу, Вашар уметности и увек посећена Тортијада у организацији Удружења жена. Касније послеподне у месној заједници отворена је изложба слика уметника наивне уметности, чланова Удружења „Смед“. Након тога је у дому културе представљена изложба „Exibition 1806“ у организацији младог Удружења „Глас наде“. На крају дана у Спортском центру „Долина“ одржана је народна прослава. Прослава у Падини тајала је до 10. септембра за када је најављена свечана академија поводом 217 година од насељавања овог места.

Фудбалски клуб „Долина” је основан још 1938. и један је од најстаријих у Банату који још увек постоје. Кроз целу историју клуба, Падина ће највише памтити период тзв. „Златних година” када је на његовом челу био председник Мирослав Ковач. Данас су за „Долину” чули многи захваљујући председнику Ковачу и његовој управи а због историјског успеха из сезоне 2012/13 када су постали шампиони Српске лиге Војводина и тако се пласирали у Прву Лигу Србије. После смрти Мирослава Ковача 27. аугуста 2015. „Долина” је запала у проблеме и данас се такмичи у ПФЛ Панчево, где се бори за повратак у Војвођанску Лигу „Исток”.

Као и у сваком војвођанском месту које смо обишли и у Падини смо упознали неке врло интересантне људе. Један од њих свакако је Павел Петраш, власник Етно музеја у Падини који се налази у 180 година старој кући и баштини преко 7.000 различитих предмета.

- Имао сам 10 година када сам почео са скупљам старе предмете по селу, било је то 1956. Први предмет који сам нашао било је звонце из старе школе које је означвало крај часа - прича нам Павел Петраш.

Објашњава да је живео са мајком која је била разведена што је у то време, посебно међу религиозним Словацима био веома редак случај.

- Имао сам годину дана када ми се мајка развела. Мој отац је био велики комуниста, веома задрт. Он је људима чистио таване, носио је дебеле свиње из дворишта, био је страх и трепет у селу! Моја мајка када се удавала донела је у мираз краву, пуна кола ствари (постељине, намештаја) и осам ланаца земље, то је негде око 10 хектара - прича Павел. Отац је наговарао мајку да прода те њиве јер комунисти нису смели да поседују земљу. Отац Павелове мајке јој је тада рекао: “Ана моја, земљичка је мамичка! Немој никад да је продаш!”

- И они су се због тога развели. Када сам одлазио у средњу школу у Панчево мама ме је пратила и рекла ми на капији – Паљо мој, све можеш у животу да радиш само немој никад да будеш комуниста! Због комуниста ти си остао без оца а ја сам остала без мужа! – сећа се Павел и наводи да му се  отац након неког времена убио… .

Након завршене средње у Панчеву, Павел је у Београду уписао Вишу туристичко-угоститељску школу и убрзо добио посао у Југословенским железницама да ради у колима за ручавање и спавање. Међутим, убрзо су “из Комитета” стигле његове “карактеристике” у којима је писало да је одбио да се учлани у Партију. Надређени су га позвали на разговор и он им је искрено рекао разлог: “Мајка ме је на капији заклела да никада не будем комуниста!”. И уместо да служи Тита у “Плавом возу” за шта је био одређен, Павела су пребацили да ради као конобар у Хотелу Београд код Железничке станице који је припадао ЖТП-у.

-Тамо сам остао пуних 35 година, био сам шеф сале, шеф реона, ту сам и упознао своју супругу, она је била куварица, по оцу Словенка... - прича Павел.

После три и по деценије живота у Београду, решио је да се са супругом Душанком врати у родно село. Прво је планирао да отвори етно-ресторан у којем би његова супруга била куварица али су од тога одустали и решили да направе Етно-кућу када га је син питао: “Тата, а ко ће у том ресторану да ти ради?”. После завршеног факултета син је отишао да живи и ради у Енглеску.

Привлачи ми пажњу једно платно урађено у карактеристичном маниру словачког наивног сликарства. Слика приказује циклус живота мештана Падине са Словачком евангелистичком црквом у средини: Рођење, школа, свадба и сахрана.

Поводом 200 година досељавања Словака у Падину 2006. свечано је отворена Етно-кућа и сви предмети у њој су из овог села.

- Сада сви као гаврани нападају на наш мали музеј, али сам ја рекао – борићу се док сам жив. Било је предлога да наше ствари поклонимо Музеју војвођанских Словака у Бачком Петровцу, тражили су и из Општине Ковачица да препишем Етно-кућу на њих, али ја на то не пристајем. Сви хоће да ставе шапу а нико не жели да помогне! Када будем осетио да ми долази крај – узећу 10 литара бензина и све ћу да запалим! – каже Павел, револтиран неразумевањем надлежних за труд, страст и љубав које је уложио у Етно-кућу.

Роберт Чобан

У Падини почива Михал Бабинка

За крај наше посете Ковачици отишли смо локално гробље које је једно од лепших и уређенијих у Војводини. Његова специфичност је начин на који се излажу венци након сахране. Наиме, за разлику од уобичајене праксе у другим местима у Војводини и Србији где се венци полажу на гроб, у Падини се направи „ограда” од дрвених летвица око гробног места и на њу се окаче венци па свако може да види и прочита ко је који венац донео. Иза капеле налази се и мало Јеврејско гробље.

Ту негде близу Јеврејског гробља наилазимо и на гроб Михала Бабинке једног од најзначајнијих словачких књижевника у некадашњој Југославији. Бабинка је рођен у Падини 1927, умро је у Сремској Каменици 1974. а сахрањен је у родном селу. Бавио се новинарством и превођењем, радио је као учитељ у селима Остојићево, Падина и Иловача, писао за „Дневник” и „Хлас Луду” и уређивао часопис за књижевност војвођанских Словака „Нови живот”.