БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ – ПАДИНА Јединствени дијалог Тита и Мартина Лутера преко ограде црквене порте

Центром места доминира импресивна бела зграда Словачке евангелистичке цркве чији торањ израња из крошњи високог дрвећа којим је окружена.

Темељи Словачке евангелистичке цркве у Падини постављени су 15. септембра 1834. а целокупно здање које је градио архитекта Бартоломеј Ханека, завршено је 1839.  Црква је освећена 31. октобра 1841. у присуству свештеника из Бачког Петровца, Арадца, Гложана и Ковачице. У оквиру цркве је саграђена и зграда парохијског дома 1844. а годину дана касније и школа са 4 одељења. Током година, црква је више пута обнављана, а 1925. постављена су 3 нова звона. Унутрашњост цркве је пространа, беле боје без орнамената а једина слика је уље на платну која се налази у олтару а насликао је Адам Поничан и представља Исуса како куца на врата људских срца. У овом храму се осим богослужења одржавају и концерти озбиљне музике.

Пењемо се на црквени торањ, на звонима налазимо натпис - „Мајстор Виктор Шикић, Загреб”. Поглед на село је импресиван - пуно је зеленила, све куће изгледају лепо, свеже окречене са уредно одржаваним крововима. У црквеној порти налази се биста Мартина Лутера, оснивача протестантизма која гледа у правцу школе.

Данијела нас води у Етно дом одмах поред цркве који је заправо некадашња кућа где је становао црквењак. 2006, у част 200 година досељавања Словака у Падину група мештана села заједно са Удружењем жена, које су биле иницијатори, реновирала је кућу, опремила је старим стварима које су скупили по селу желећи да покажу како су живели преци данашњих Падинчана. У првој соби, односно у предсобљу, се налазе старе фотографије, које приказују историју Падине, док собе према улици су уређене као дневна и спаваћа соба. Кухиња се користи, за кување и печење (пече се хлеб и кромпир у паорској пећи). На зиду је и неколико „домаћица” са пригодним и шаљивим порукама за газдарицу куће и њеног драгог.

Место данас има око 5.000 становника од којих су готово сви (97%) Словаци. Поред доминантне Словачке евангелистичке цркве у селу постоји још неколицина мањих верских заједница - Евангелистичка методистичка црква, Заветна црква Сион, Адвентистичка црква, Кристова духовна црква... Падину су 1806. основали Словаци који су се овде доселили из планинских делова централне Словачке. За мештане овог села често се каже да су мало пргавији од својих суседа досељених две године раније у Ковачицу, јер су пореклом из брдских крајева.

Пре него што су Словаци населили Падину 1806. на овом простору се налазило насеље са овим именом. Ту су најпре живели Румуни, а потом Срби. И само име “Падина” је српског порекла. Али живот на овом простору није био лак и зато су се становници одселили и место је опустело. У том периоду Војводина је припадала Аустрији и на том простору се налазила војна граница Османског царства. Падина је била основана као граничарско насеље са циљем да се ојача војна граница. Ситуација се на овом простору кроз први српски устанак против Османског царства 1804. дестабилизовала. Војне власти Хабсбуршке монархије морале су брзо да реагују и одлучиле су да ојачају границу. Да би границу могли боље да контролишу одлучили су да Падину населе словачким, а Самош српским становништвом.

Војне власти су измериле 83 парцеле и саградиле мале куће од блата, како би се ново становништво могло населити. Саграђене су биле и општинске зграде од квалитетног материјала. Тек после две године, Падина је могла да прими ново становништво, али под веома тешким условима. Словаци у Падину долазе у две групе. Прва група је дошла кад је Падина била основана, 1806. а друга две године касније 1808. Свака група се састајала од 80 породица. То су биле породице из жупанија Новохрадскеј, Пештианскеј и Гемерскеј. Само мањи број породица је дошао је из жупанија Липтовскеј и Нитранскеј.

За другу групу Словака одговоран је био Мартин Хамалиар (први свештеник). Хамалиар је предлог да се досели још 80 породица дао надвојводи Лудвигу, који је био управник Војне границе. Број становника није одговарао величини атара, те је зато било потребно да се насели још више људи. Надвојвода Лудвиг је обећао да ће ископати и саградити нове бунаре. Због тога је Хамалиар предложио да село добије име по надвојводи Лудвигу “Лудвигсдорф” (Лудвигово село). Касније је то било на мађарском језику - Лајошфалва. Ипак, становници су село звали Падина, по старом, српском називу који су затекли.

Живот првих словачких породица није био нимало лак, борили су се против недостатка воде и пешчаних ветрова који дувају из правца Делиблатске пешчаре. Један бунар није био довољан и становници су морали да одлазе у Ковачицу по воду. Због тога су Падинци воду ценили и штедели. Како 1814. још увек нису били саграђени нови бунари, становници одлучују да напусте Падину. Власти војне границе то нису дозволиле. Захваљујући молби свештеника Јана Стехла, Падина је 1817. добила пет бунара.

Одмах поред Словачке евангелистичке цркве налази се Основна школа Маршал Тито. Пред њом - биста покојног Председника СФРЈ загледана у оног Мартина Лутера у порти. Овај јединствени „дијалог” двојице вођа, једног политичког и другог верског - Јосипа Броза Тита и Мартина Лутера нисам срео нигде у Војводини.

У парку испред школе налази се и споменик подигнут мештанима погиднулим у НОБ-у. Споменик је окружен љиљанима а поред имена жртава налази се и стих: „Ми непадосмо на колена, мајчице моја, мајко болна!”, Пало Бохуш.

У Падини се почеткм јула одржава јединствени Valley Echo Роцк Фест, познат и под именом „Вудсток у малом”. Фестивал се одржава од 2020. у долини Вишничкове шуме, мало изван насељеног места. Главни циљ је, кажу мештани, очувати музичке правце попут рока, блуза, метала и алтернативне музике. Оно што се чује није само музика, него и важна порука. Порука која је наметнута од стране досадашњих посетилаца - а то је слобода! Организатор овог фестивала је удружење Ундергроунд Роцк Мусиц Цлуб.

„Сама идеја је стара колико и ми, али покретач целе приче је добар склоп овдашњих људи и коронавирус. Пре четири године, када је све било затворено, дошли смо на идеју, да побегнемо ван насеља, на Алаш. Првобитна замисао била је слушање Пинк Флојда, али зашто бисмо слушали ако већ сами можемо да свирамо. Након те прве године, схватили смо да би било добро позвати више бендова и направити фестивал“, објаснио је медијима Павел Цицка, један од оснивача фестивала.

Падинци су после Другог светског рата све више и више почели показивати интерес за едукацијом па су 1964. почели да граде нову зграду школе која је отворена 13. новембра 1966. Одлуком кабинета Председника Републике 11. јуна 1969. ова основна школа је добила назив по Титу. Данас је Падинска основна школа, заједно са улцињском, једина на простору бивше Југославије која носи име југословенског председника. Такође, школа има и Титов кутак, где се налазе разне Титове ствари (бисте, слике, документи...). У излогу школе налазе се таблои (панои) са фотографијама малих матуранара који су ове године завршили 8. разред. Импресиван број деце (чак 60 матураната ове године) на таблоу даје наду да се Падина налази међу ретким војвођанским селима за које се може рећи да имају будућност.

Како га још нисам познавао у време док смо у мају 2021. на бициклима обилазили Челарево, ово је одлична прилика да поменем Петра Дешића, уметника који је аутор више хиљада фантастичних етнографских фотограграфија које сведоче о животу на војвођанском селу. Петар посебно воли да фотографише војвођанске Словаке, њихове цркве, народне ношње, обичаје... Занимљиво је да Петар нема никаквих додирних тачака са Словацима, живи у Челареву а одрастао је у Дрвару одакле се доселио са породицом 1995. Петар ради у Челаревској пивари у пакирници а фотографијом за коју је постао прави маг - бави се из љубави. Обишао је сва војвођанска села у којима живе Словаци и они су најчешћи предмет његовог интересовања мада сам видео и одличне фотографије настале у мађарским, шокачким и српским селима.

Серијал његових „зимских фотографија” из Падине представља можда нешто најлепше и најаутентичније што је објективом забележено у Војводини од како је Саша Петровић завршио снимање „Скупљача перја”.

У другом наставку приче из Падине за седам дана читаћете о још једном Етно музеју у овом селу и узбудљивој животној причи његовог оснивача и власника. Посетићемо један од бунара из 1814. из којег се уз помоћ коњске снаге вадила вода као и јединствено падинско гробље.

Роберт Чобан