BICIKLOM KROZ VOJVODINU: PADINA(2) Selo u kojem se „melje voda”

Dok sedimo u kafiću iza Vatrogasnog doma i gledamo u stara konjska kola za gašenje požara, pričamo o više stotina žena koje svako jutro iz Kovačice i Padine odlaze autobusima i kombi-vozilima za prestonicu gde spremaju i kuvaju u „boljim beogradskim kućama”. Momak sa susednog stola sa pivom u istetoviranoj ruci okreće se i potvrđuje priču kako se decenijama unazad nije desilo da neka od žena iz Padine ili Kovačice bude optužena za krađu ili vanbračnu vezu sa domaćinima kuća u kojima u Beogradu rade. Njegova mama je jedna od njih. Sa druge strane, istina je i da se mnogi Beograđani jako iznenade kada dođu u Padinu u posetu ženama koje godinama spremaju kod njih. Naime, kuće tih „spremačica” su često veće i lepše od kuća njihovih poslodavaca. Dakle, one nisu siromašne pa rade iz nužde, nego ih jednostavno protestantski moral „tera” na to da privređuju sve dok mogu.

Kada su 1806. Slovaci naselili Padinu, imali su veliku borbu sa peščanim olujama, jer se ovo mesto nalazi na obroncima Deliblatske peščare. Ipak, najveći problem predstavljao je nedostatak vode po koju su godinama morali da odlaze do Kovačice.

Stižemo do Šajbenovog bunara, najdubljeg u Banatu, koji je izgrađen 1810. Vodu su sa 36 metara dubine izvlačili volovi i konji krećući se u krug kao u mlinovima. Zbog toga su putnici koji su prolazili, pričali o Padini kao „mestu u kome se melje voda”. Stanovnici ovog sela su tek sredinom sedamdesetih godina prošlog veka priključeni na savremenju vodovodnu mrežu. Šajbenov bunar restauriran je 2008. a Republika Srbija uvrstila ga je u spomenike kulture pod zaštitom države.

Meštani Padine su jako ponosni na svoje poreklo i tradiciju. Centralna proslava povodom 217 godina od dolaska Slovaka u Padinu održana je ove godine 18. avgusta u Sportskom centru „Dolina“, kulturno umetničkim programom „Nasleđe naših predaka“. 19. avgusta održana je i 13. Likovna kolonija invalida rada iz Banata uz prisustvo 28 slikara. U Slovačkom etnografskom muzeju „Petraš“ otvorena je izložba „Nasleđe padinskih predaka: Iz opanaka u papuče“. U večernjim časovima prisutni su imali priliku da uživaju u koncertu grupe „Simpli akustično“. Trećeg dana proslave, u nedelju 20. avgusta, u Sportskom centru „Dolina“ održana je Gulašijada. Takmičilo se preko 30 ekipa. Uporedo je održan turnir u kuglanju. Gosti manifestacije bili su kovačički izviđači koji su prezentovali svoj odred. Nisu izostale ni tradicionalne akcije: Igre bez granica za decu, Vašar umetnosti i uvek posećena Tortijada u organizaciji Udruženja žena. Kasnije poslepodne u mesnoj zajednici otvorena je izložba slika umetnika naivne umetnosti, članova Udruženja „Smed“. Nakon toga je u domu kulture predstavljena izložba „Exibition 1806“ u organizaciji mladog Udruženja „Glas nade“. Na kraju dana u Sportskom centru „Dolina“ održana je narodna proslava. Proslava u Padini tajala je do 10. septembra za kada je najavljena svečana akademija povodom 217 godina od naseljavanja ovog mesta.

Fudbalski klub „Dolina” je osnovan još 1938. i jedan je od najstarijih u Banatu koji još uvek postoje. Kroz celu istoriju kluba, Padina će najviše pamtiti period tzv. „Zlatnih godina” kada je na njegovom čelu bio predsednik Miroslav Kovač. Danas su za „Dolinu” čuli mnogi zahvaljujući predsedniku Kovaču i njegovoj upravi a zbog istorijskog uspeha iz sezone 2012/13 kada su postali šampioni Srpske lige Vojvodina i tako se plasirali u Prvu Ligu Srbije. Posle smrti Miroslava Kovača 27. augusta 2015. „Dolina” je zapala u probleme i danas se takmiči u PFL Pančevo, gde se bori za povratak u Vojvođansku Ligu „Istok”.

Kao i u svakom vojvođanskom mestu koje smo obišli i u Padini smo upoznali neke vrlo interesantne ljude. Jedan od njih svakako je Pavel Petraš, vlasnik Etno muzeja u Padini koji se nalazi u 180 godina staroj kući i baštini preko 7.000 različitih predmeta.

- Imao sam 10 godina kada sam počeo sa skupljam stare predmete po selu, bilo je to 1956. Prvi predmet koji sam našao bilo je zvonce iz stare škole koje je označvalo kraj časa - priča nam Pavel Petraš.

Objašnjava da je živeo sa majkom koja je bila razvedena što je u to vreme, posebno među religioznim Slovacima bio veoma redak slučaj.

- Imao sam godinu dana kada mi se majka razvela. Moj otac je bio veliki komunista, veoma zadrt. On je ljudima čistio tavane, nosio je debele svinje iz dvorišta, bio je strah i trepet u selu! Moja majka kada se udavala donela je u miraz kravu, puna kola stvari (posteljine, nameštaja) i osam lanaca zemlje, to je negde oko 10 hektara - priča Pavel. Otac je nagovarao majku da proda te njive jer komunisti nisu smeli da poseduju zemlju. Otac Pavelove majke joj je tada rekao: “Ana moja, zemljička je mamička! Nemoj nikad da je prodaš!”

- I oni su se zbog toga razveli. Kada sam odlazio u srednju školu u Pančevo mama me je pratila i rekla mi na kapiji – Paljo moj, sve možeš u životu da radiš samo nemoj nikad da budeš komunista! Zbog komunista ti si ostao bez oca a ja sam ostala bez muža! – seća se Pavel i navodi da mu se  otac nakon nekog vremena ubio… .

Nakon završene srednje u Pančevu, Pavel je u Beogradu upisao Višu turističko-ugostiteljsku školu i ubrzo dobio posao u Jugoslovenskim železnicama da radi u kolima za ručavanje i spavanje. Međutim, ubrzo su “iz Komiteta” stigle njegove “karakteristike” u kojima je pisalo da je odbio da se učlani u Partiju. Nadređeni su ga pozvali na razgovor i on im je iskreno rekao razlog: “Majka me je na kapiji zaklela da nikada ne budem komunista!”. I umesto da služi Tita u “Plavom vozu” za šta je bio određen, Pavela su prebacili da radi kao konobar u Hotelu Beograd kod Železničke stanice koji je pripadao ŽTP-u.

-Tamo sam ostao punih 35 godina, bio sam šef sale, šef reona, tu sam i upoznao svoju suprugu, ona je bila kuvarica, po ocu Slovenka... - priča Pavel.

Posle tri i po decenije života u Beogradu, rešio je da se sa suprugom Dušankom vrati u rodno selo. Prvo je planirao da otvori etno-restoran u kojem bi njegova supruga bila kuvarica ali su od toga odustali i rešili da naprave Etno-kuću kada ga je sin pitao: “Tata, a ko će u tom restoranu da ti radi?”. Posle završenog fakulteta sin je otišao da živi i radi u Englesku.

Privlači mi pažnju jedno platno urađeno u karakterističnom maniru slovačkog naivnog slikarstva. Slika prikazuje ciklus života meštana Padine sa Slovačkom evangelističkom crkvom u sredini: Rođenje, škola, svadba i sahrana.

Povodom 200 godina doseljavanja Slovaka u Padinu 2006. svečano je otvorena Etno-kuća i svi predmeti u njoj su iz ovog sela.

- Sada svi kao gavrani napadaju na naš mali muzej, ali sam ja rekao – boriću se dok sam živ. Bilo je predloga da naše stvari poklonimo Muzeju vojvođanskih Slovaka u Bačkom Petrovcu, tražili su i iz Opštine Kovačica da prepišem Etno-kuću na njih, ali ja na to ne pristajem. Svi hoće da stave šapu a niko ne želi da pomogne! Kada budem osetio da mi dolazi kraj – uzeću 10 litara benzina i sve ću da zapalim! – kaže Pavel, revoltiran nerazumevanjem nadležnih za trud, strast i ljubav koje je uložio u Etno-kuću.

Robert Čoban

U Padini počiva Mihal Babinka

Za kraj naše posete Kovačici otišli smo lokalno groblje koje je jedno od lepših i uređenijih u Vojvodini. Njegova specifičnost je način na koji se izlažu venci nakon sahrane. Naime, za razliku od uobičajene prakse u drugim mestima u Vojvodini i Srbiji gde se venci polažu na grob, u Padini se napravi „ograda” od drvenih letvica oko grobnog mesta i na nju se okače venci pa svako može da vidi i pročita ko je koji venac doneo. Iza kapele nalazi se i malo Jevrejsko groblje.

Tu negde blizu Jevrejskog groblja nailazimo i na grob Mihala Babinke jednog od najznačajnijih slovačkih književnika u nekadašnjoj Jugoslaviji. Babinka je rođen u Padini 1927, umro je u Sremskoj Kamenici 1974. a sahranjen je u rodnom selu. Bavio se novinarstvom i prevođenjem, radio je kao učitelj u selima Ostojićevo, Padina i Ilovača, pisao za „Dnevnik” i „Hlas Ludu” i uređivao časopis za književnost vojvođanskih Slovaka „Novi život”.